da se okrenemo svi zajedno 2007 puta i volimo se bar jedan put više

Pitao me Gaston da li ću da ga stavim u blog i reših da hoću, ne, ne reših, već tako ide, zaslužio je i on i ovih nekoliko dana da budu zabeleženi. Pa počeću sa krajem, htela sam da pravim rekapitulaciju prošle godine, ali se bojim da može da potraje, i još se bojim da se ne rastužim ili razočaram i razjarim onim što ću pročitati kada jednom napišem.

Gaston je Primožev drugar, Argentinac slatki dragi, koji će ostati u sećanju kao neko ko je došao u najdepresovniju zemlju na svetu da leči bol zbog izgubljene ljubavi. Neće više Gastonče u Holandiju na tretman iako je dobio na poklon četkicu za zube i kupio donji veš. O donjem vešu sam naučila pošto sam ga srela u robnoj kući na odeljku sa donjim vešom, da ne bude zabune ☺. E sada, nije samo Gaston sladak, sladak je još jedan dečak (nabrajam prvo nova lica, da bi se moglo nekako ispratiti i da ih ja ne zaboravim, počela da se ređaju nova lica…), ime dečakovo, osim što je džiber, he he he , ime mu je Janez, i voli Pankrte i dobar stari ex yu rok end rol. Sinoć smo nizali reči, našu riznicu slovenačko srpskih izraza, ćirilica, latinica, ovaj jezik onaj jezik, sve nekako dođe na tako jako, jako slično. Osim novih lica, nekoliko starih dragih mi ulepšalo ove Božićne praznike (Božić od mojih domaćina i mojih prijatelja), Maruška najslađa sa svom svojom Božićnom euforijom i dobrotom o kojoj se ne može misliti a da ne zaboli, zlato malo konačno počelo da priča srpski sa mnom, njen Klod, o kome sam čini mi se zgrešila, imala pogrešnu sliku o njemu i bila čak jednom loša prema njemu, on je jedan dragi Afrikanac, koji samo ima potpuno drugčije kulturološke osnove i drugačije izražava ono što misli i drugačije se ponaša, izvini Klode, neću više da budem loša i da sudim, nije to moja dužnost da sudim, ne….Bore slatki sa najvećim osmehom na svetu, miš mali koji se konačno dokopava svog mesta pod Suncem, radujem se njegovom usidravanju, najviše, Goranče trubadur naš, i nekoliko noći u nizu, svi mi ateisti, bezbožnici, mala deca koja veruju u Božić batu, svi mi, odavde i odande, na univerzalnom treš Engleskom, (tvorevina mog Primoža, njegovo prisustvo ne pominjem jer se podrazumeva, jer mi bez njega sve ima drugačiji ukus, jer mi je prijatelj kakav se retko nalazi, mislim da mu trebam ovihg dana, mislim da je malo tužan, sve se nešto njemu naređalo a neće da odživi i da kaže da boli i da pusti da boli, jer samo ako se odboluje može da se preleži, uh… ) slavimo Božić, odajemo počast prijateljstvu i onome što spaja ljude i što ih čini ljudima. Drago mi je da smo ljudi, da….
O godini iza mene, zatvoriću ovaj moj krug, 2007 puta sam ga obišla… Uplesala sam u nju nespretno, šeprtlja najgora, uz zvuke valcera na glavnom bečkom trgu, nekoliko dana pre toga pilo se vino sa novim prijateljem, slušala muzika sa Balkana i vrištalo se u čast prvog snega. U Novogodišnjoj noći, posle valcera, igralo se malo uz kubanske trube, i negde pod kraj noći, kada je dan već uzimao svoj red, vrtelo se u nekim suludim ritmovima ruskog roken rola (o da, i to postoji..). Iz Beča, preko Graca (gde sam upoznala i ostavila jednu čežnju) u autobusu pušnici (dobri stari Kusturica, ni on tako nešto nije mogao da zamisli, čitavu noć mi se vrtelo u glavi “Putuj Evropo, nemoj više čekati na nas…”) dovezla sam se do svoje Srbije, na samo kratku pauzu, da me se roditelji nagledaju (kako moja baka voli da kaže), mislim da sam bila prehlađena i da sam uglavnom preležala u nekom polusnu tih 10 srpskih dana. Onda je usledio dobri stari život, raditi, raditi i samo raditi. Vreme se samo izvlačilo, osim ljudi i nekih divnih energija o kojima se ne piše, imala sam prilično prazan prvi deo ove godine. Uzbuđenja i veliki pomak usledili su početkom maja kada sam se uselila u svoj prvi stan, samo moja tvrđava koju osvajam sa svojih 30 godina. Nije loše, rećiće neki, mislim da nije. Tvrđava od koje sam napravila zamak, neosvojiv i neuništiv i najlepši. I sada pišem svoju priču u mom zamku. Priču o još jednoj godini koja ostaje iza, koju sam danas zatvroila poslovno, ne baš onako kako sam planirala, ali planovi jesu tu da bi se kršili, mislim da jesu… U maju novi stan, u Junu negde poziv od drage prijateljice (koju sam možda izgubila za svagda svojom nepažnjom…) dogovor jednostavan i Zakintos o kome sam pisala o kome sam sanjala i tamo neka dobra duša u čijim sam snovima možda ostala, i grčka muzika i sirtaki posle milion godina, zaželelal sam ga se, osvežio me i oživeo i osposobio za drugu polovinu godine koja je donela jedan težak dan, dan kada sam napunila 31, bilo kao noćna mora, neka kiša padala, oprala me i tugu i sreću i dušu oprala, dan kada sam htela da izađem iz svoje kože po ko zna koji put u životu, ali ne može iz svoje kože se ne izlazi, čak i najveće kukavice kakva sam ja, ne mogu da pobegnu, tu si gde si i nosi se sa tim kako znaš i umeš, nema nazad i nema u drugu stvarnost, samo jednu imaš! Bila jedna letnja škola u Frankfurtu gde sam srela neke neverovatne ljude i gde sam se dogradila kao naučnik, gde se energija vratila i volja i sve. Opet se zaljubila na prvi pogled i odljubila po dobrom starom mehanizmu koji sam razvila u svim ovim godinama, što se mora nije mi teško. Objavljen moj prvi naučni rad, ukradeno prvo autorstvo, otišla jedna teška i mučna godina života u neki low profile naučni časopis, ali tako to ide u životu, prevare i zablude i low profile su put to uspeha, naučila Milena, samo ne da više Milena da je tretiraju kao dete nedoraslo i traži objašnjenja i čisti sve pred sobom, bolje sada i bolje na vreme, jer se posle zaboravi, a ništa ne sme da se zaboravi, život se ne zaboravlja, ne ne… Bio tata u poseti Groningenu, i životu svoje ćerke, bilo lepo i gorko malo, jer se vrate sve srpske slike i svi razlozi odlaska iz one ralnosti ožive it a težina zgazi na momenat i misliš da nećeš moći dalje da si ostao zgažen na asfaltu, i probudiš se i podigneš iz pepela opet, i pokažeš sebi i svetu da si vredan života koji živiš, tako se to radi, uvek!

Eto za početak jednog novog kraja ostavljam prazno, samo pominjem opet da me ljubav nosi i vodi, prema svima vama koje nisam pomenula ovde a koje ste deo mene više i snažnije nego što možete ikada da zamislite. Bez vas, bez uspomena, bez onoga tamo ne bi bilo ove ovde koja piše i kojoj se dešava život, kakav takav, ali pravi život. Volim vas opasno i snažno i neobjašnjivo i najviše!

što luduje, od sreće tugu tka, moja prosta duša slovenska...

Izvlači se ovaj dan. Nekako najteži do sada. Nema veze sa tim da li starimo ili ne, nema veze sa brojem koji se ispisuje pored imena. Neka teška praznina se navukla, i predala sam se, malodušno, bezdušno možda, uz svu ljubav koju osećam u venama. Danas nekako najjače steže sva ta realnost, samo da preguram ovaj dan, setila sam se istog prošle godine, i kakav je divan i veseo bio uz moju Natašicu, i osetila koliko nedostaju prijatelji fizički u ovakvim momentima. Svi ste negde, a ja sam ovde, i ok je to, samo ne sada, ne noćas....

3 godine od kada sam izašla iz Srbije i iz onog života...

Izlazim iz 1-vog septembra 2007, lagano, neki fank tuče na radiju, muči me neka kijavica,moja stara boljka, samo se sve začepi i tako to bude neko vreme i onda prođe, kao i sve ostale boljkice... Ovo jeste izuzetno važan momenat za mene, nekako se čudo osećam čitav dan, pokušavam da se ponašam kao da je sve baš normalno, ali baš i nije, ili samo ja sa mojim preispitivanjima svemu dodajem neki gram težine i magle i pravim od običnog manje obično ili posebno. To valjda svi radimo, trudimo se da obojimo život nekako, najbolje što znamo valjda...

Pre tri godine, na ovaj dan sam se ušunjala u ovu moju nizozemsku realnost, neobično hrabro (sada to sebi dajem za pravo da priznam) izuzetno motivisano, kao kroz neki san, od uzletanja Jat-ove gromade sa tadašnjeg Surčina, preko mojih prvih rečenica izgovorenih na engleskom u nekoj realnoj situaciji, na velelepnom Schipholu, do Heina, nasmejanog koji me je čekao na stanici u Utrechtu i sproveo do mog prvog holandskog doma. Da ne idem kroz svaki sledeći dan ponaosob, trajalo bi to više nego što sam u stanju da sedim i kucam i držim misli nekako na okupu. Ideja je bila da priuštim sebi i onome ko bude čitao malo podsećanje na to da mi se život promenio, da sam ga ja usmerila na onu stranu na koju sam htela, nisam imala ni najsitniju ideju kuda će me sve to odvesti, negde možda jeste postojala nada da će sve izgledadi baš ovako kako izgleda, a negde da baš neće ovako. Opet lutrija, i opet pitanje momenta u kome treba da se prebrojiš, prestrojiš snage i odlučiš, bez mnogo čačkanja, samo odlučiš... Utrecht me je očarao i opio svojom lepotom i šarmom, mislila sam da ga nikada neću preboleti, kao što sam mislila u mnogo situacija u životu, srela tamo neke divne prijatelje, ostali oni za svagda, počela svoju priču naučnika, ili nekoga ko će pokušavati da to bude na neko vreme, napisala svoj prvi naučni rad (nikada prihvaćen i baš danas su mi oteli prvo autorstvo koje sam ljubomorno čuvala dve godine, bolje nije moglo...), uradila svoj prvi samostalni eksperimenat u životu, preuzela potpunu odgovornost po prvi put u životu, prošla kroz najteža iskušenja, preselila se dva puta za godinu dana, zaljubila se nekoliko puta, onako samo da ne bude dosadno :), razočarala se u ljubav iznova, oporavila se od razočaranja i eto, nisam uspela pošteno ni da spustim nogu tamo već sam se našla u Groningenu na intervijuu za posao (još jedna od zabludica...).

Groningen je došao, kada nego opet 1 - vog septembra i tu sam, sada već mnogo sigurnije i smelije, pošla u osvajanje novog grada i postavljanje života na nove noge. Groningen sam zavolela iako sam mislila da nikada neću, srodlia se nekako sa poslom, poslovima koje radim, srela neke od najdražih ljudi koje trenutno znam, hiljade nekih čarolija se množile ovde, desila se neka nezaboravna putovanja, pomeranja mala u profesionalnom smislu, još je uvek teška borba sa samopouzdanjem i onim crvićima koji zagrebu negde u dnu stomaka baš kada ne treba, ima takvih noći, možda je ovo baš jedn od njih, ali ima onakvih, veselih i srećnih i blesavih. Ne znam tačno kako se osećam, čudno, svakako, skoro da sam zadovoljna svim što sam u stanju da obuhvatim pogledom i mislima, ali isto tako uplašena i pomalo paralisana kada pokušam da pomislim šta i kako će biti sutra, eto tako se nekako osećam....

Eto, bar jedan jubilej u mom životu, kako me Bika lepo podesti, imam šta da obležavam i obeležavam, onako kako jedino znam.

Zakynthos i odmor i sreća i lepo i sve nekako sve...

Pišem ovo zbog vas koje ćete čitati, pišem i za sebe i zbog sebe da se ne lažemo :). Prvo nekoliko misli za svaku od vas, bez posebnog reda, onako kako mi doleti, nema reda kada se radi o vama i meni…:

Duckice, danas sam poslala SMS, prvi posle onog rodjendanskog, Grčkog, eee Grčka, do nje ću doći kroz red ili dva… Nije te bilo da odgovoriš, verovatno si se skolnila negde i odmaraš i uživaš sa Milošem, želim ti da je tako i volim te jako.

Jasminčice, mačkice draga javila si se davno onim najslađim mejlom, hvala ti na snazi i vremenu, nadam se da si blizu rešavanja prvog velikog zadatka, nadam se da si se uskladila sa Vladom i sobom, da se volite još jače i bistrije!

Bika i Olgice, mislia sam da ste potonule, da vas voda odnela, neki nemir me bio spopao danima, šta ste, gde ste, kako ste, na vreme ste se javile, inače bih angažovala kogagod da vas traži…

Iko, Iko, Iko, dogovorismo se da pričamo, ja radim kao blesava, nije mi teško sada, ne osećam kako dani prolaze, moje vreme se meri od jednog eksperimenta do sledećeg, danas sam uhvatila sebe da ne znam uopšte koji je dan, koje je doba dana, samo znam da sutra treba da izanalizram podatke od eksperimenta koji sam uradila danas, i koje sam planirala juče i tako redom. Nadam se da si progovorila Grčki i za mene, da si možda primila neki znak iz neke daleke hladne severne državice….

Irenčice, zlato, sunce malo, mi se razumemo bez reči, evo me radim na blogu o letovanju i razmišljala sam o istom baš kada si poslala porukicu. Ti se boriš i uspevaš i velika si i hrabra.

Bikičice, srećko mali, ti si mila i tiha i skoro neprimetna kao uvek, bila si mi lepa i srećna u junu kada smo se videle, bila si i pomalo setna zbog svega što nije urađeno, a možda bi trebalo biti, samo ti znaš šta i kako i kada i koliko treba i koliko možeš, znam da znaš i da hoćeš, samo ti toliko kažem.

Elkice, sunce jedno, nadam se da nalaziš neki sekund da se odmoriš i uživaš u ljubavi svojih sestrica i njihovih klinaca, nadam se da si malo usporila, da se čuvaš, sve to što imaš i jesi, jer moraš!

Vas četiri koje sam uspela da vidim u Srbiji, oplemenile ste me i povratile i osnažile toliko da se o tome ne može pričati ni pisati, a sve vas sve, sve, sve, najviše volim!


Neka ovo bude priča o plavom i o snovima i o lepoti i malim velikim stvarima,

Negde neposredno pred put napisala sam mejl Elkičici u kome sam joj rekla da se bližim ostvarenju svog velikog sna i da ću da vidim da li ga je vredelo sanjati… Nisam sumnjala niujednom momentu da je vredelo i da ću ga dosanjavati kroz svaki tren u onoj bajci, ali nisam nekako verovala da ći se uistinu naći tamo i osetiti miris mora i maslina i popiti uzo i provozati se brodom istočnom stranom malog raja, nisam…

Otišla sam na taj put potpuno nespremna, radila noć pred put do 9 uveče, došla kući u polubednom stanju, samo poubacivala brdo nepotrebnih stvari u kofere i krenula put aerodroma, pa dalje put Beča odakle smo se Gertrudica i ja sledeće jutro, baš rano jutro, negde oko 4 otisnule ka našoj konačnoj destinaciji za taj deo života...

Velika Austrijska mašina, posle ukusnog doručka i nekoliko epizoda Friends-a nas je spustila na zeleni komadić zemlje u Jonskom moru. Čim smo izašle iz aviona, na najtrošniji aerodromčić koji je moje stopalo imalo čast da potpiše, ja sam navukla veeeeliki osmeh na lice i nisam ga skidala dovoljno dugo... Rekla sam da mi je nedostajala Grčka sve ove godine, taj neki osećaj, koji ne mogu da opišem ni objasnim koji ne želim da objašnjavam, samo se utvrdilo to neko stanje, ta neka snažna veza između mene i tog komadića sveta. Grtica nije bila toliko poletna ali nije ni remetila moju euforiju, bila je draga i puna razumevanja kao i uvek….

Autobus nas je provezao od aerodroma do našeg malog apartmana, uz obalu, ja prespavala, valjda me smrvilo sve što je prethodilo i glupi strah od aviona u kojima, po default-u ne mogu da spavam, a Grtičica se tek razbuđivala i postajala opčinjena. Dremnule smo malo kada smo stigle i ja sam pobegla na plažu, koja se nalazila 50-ak metara od sobe, samo strčiš niz neke stepeniške i tu si (vidim te Iko kako se smeškaš, samo sam trčkala, nisam letela ovaj put:)

Pesak, vreo toliko da moraš najbrže na svetu da se katapultiraš u more inače ostaješ bez stopala, još mi u glavi zvoni plač malog slatkog Britanca:”Muuuuum, muuuuum I hate this, I wanna go home!!!! ” I ja sam mrzela, ali nisam htela da idem kući, to je bila moja kuća, nisam nikada htela da se vraćam, nigde... More plavo, čisto mirno, bez talasa, na levoj strani negde kao kroz maglu prikazivalo se neko belo zdanje, na obodu ostrva, ništa iza toga, tu je ćošak, ako se tako može nazvati... Crkvica svetog Nikole po kojoj je taj deo ostrva dobio ime Ag. Nicollaus. Moj obavezan ritual od tada, do polsednjeg dana provedenog na ostrvcu je bila šetnja kroz vodu, (htela sam da sačuvam to more na stopalima dok me ima, i tu slobodu...), od jednog kraja plaže do crkvice, onda bih navukla nešto na sebe popela sa do svetog mesta koje je samo malo više od mene, malo postojala tamo sama sa sobom, morem, nečim ili nekim još, pokušla da saberem i sakupim misli i morem bih se vratila nazad, samo bih se telesno vratila... Na plaži, koju ću zvati našom, jer je bila najbliže našem smeštaju nalazio se jedan plastični most (Gertrudica ga je nazvala mostom, ja bih rekla da je to bila neka riva ili tako nešto...), koji se prostirao prilično u more, to je bila moja čarolija, tu sam šetla po vodi, spavala na vodi, dobila jedan cmok na vodi i izbrojala svojih 90 kraka na vodi, jedna mala prosta stvar koja može toliko dobra doneti. Znali su oni zašto su je postavili...
Iznajmile smo tamo malog žutog hyundai atos-a , od prevaranta kakvog je teško čak i za film napraviti, obradio nas na brzinu:”Fully insured, fully insured ”, na najbržem i najteže razumljivom engleskom, (od starta sam ja nekako uspevala da razumem taj Grčki Engleski, Grtica je imala priličnih problema:), toliko nas je zbrzao da nismo uspele da pogledamo da li je auto možda imao neke ogrebotine, ili štagod... Važno je da smo imale klimu (čitaj obično hlađenje na one sulude ventilatore koje svaki auto ima) koje smo platile dodatnioh 20 evra :), Šta je lakše namagarčiti od jedene žene? Dve žene, he he he, he...No, no, no, sve to uopšte nije važno, mali žuti zmaj nas je poslužio najlepše na svetu, ja sam ponosno vozila to čudo među besnim limuzinama kojima su dolazili najbogatiji turisti iz najrazličitijih krajeva sveta, vozila ga bez dozvole (imala sam srpsku dozvolu koja ne važi u EU, ali bi važila kod njih, jer reč Srbija nekako drugačije zvoni u toj zemlji, samo, samo, samo, imala sam tu dozvolu u svom srpskom novčaniku koji je ostao u stanu u Groningenu, znači, vozila sam Grčkim drumovima bez ikakvog dokumenta, i bilo je slatko, i u jednoj situaciji malo tesno, i gorko, ali smo se izvukle, moja mala draga prijateljica i ja... ). Bile smo u jednom tipičnom seocetu Keri, gde je reč kalimera “dobar dan” otvarala sva vrata, čike, gazde sela ispred neke lokalne kafanice, na + 100 stepeni sede i u hladovini ispijaju svoje kafe i puše cigare i smeškaju nam se, jedna divna gospođa, koju smo srele u nekoj od uličica otresla je jedan badem za nas, i lepo smo se nas dve izrazgovrale na italijansko, nemačko, grčo – jeziku ruku i tela i sve smo se super razumele, svetionik na vrh tog sela i samo plavo ispod, ono najlepše plavo, koje mami i zove... Nekoliko divnih plažica, svaki dan neka druga, na jednoj od njih gnezda kornjačica Carttea Caretta, vrste koja je pod zaštitom zakona, jer je u izumiranju, žive na ostrvcu preko puta a noću dolaze da u miru polože svoja jaja u pesak i nadaju se da će neki mališani naći svoj put do njih, kada za to dođe vreme, lokalci kažu da je to samo zamka za turiste, a meni svejedno, ako su tamo neka su, još bolje ako su tamo, i ako uspevaju da se snađu... Grad Zakynthos, glavni grad ove čarolije, pesnik Dionysios Solomos (poznat po tome što su prve dve strofe njegove pesme uzete za grčku nacionalnu himnu), manastir u kome sam zapalila sveće, poklonila se divnom starom svešteniku, stajala u miru hladne svete zgrade, luka, zidine starog grada sa brda pored čuvaju ovaj novi, koji je izgrađen posle zemljotresa 1953. Godine u kome je skoro sve na ostrvu bilo uništeno, jedan srebrn, posrebren, to tek posle naučih, prstenak kupljen tamo, da se ne zaboravi i da se nosi samo u specijalnim momentima... Naša taverna, samo naša, :”Alles goed?” od ponosnog vlasnika i kelnera u isto vreme, jedan od onih šmekera, koji baš znaju kako da rade posao, iako imaju venčani prsten na ruci i dva divna dečaka koji trčkaraju kroz kafanče... Sa one strane kuhinjskog prozora, gde se krije magija svih onih lepih malih stvari u velikim porcijama koje smo uspele da probamo, ne toliko šarlatanski kao svoj gazda, ali ipak nekako prijatno i osvežavajuće, jedan najveći osmeh na svetu i moje:”Shall I help you? :)” i Grticino: “Milena, ja te ne poznajem ovakvu :)” Sa osmehom smo se sprijateljile, odveo nas na piće, noć dve pred naš polazak nazad, u neki klub negde u brdašcu iznad mora, tamo neki turisti iz neke umetničke kolonije, neki zvuci kubanske muzike i moja tuga i razočaranje jer sam u Grčkoj i sluša mi se sirtaki, a osmeh kaže da to turisti ne vole I da ovde svi rade ono što turisti vole... Noć metaxe, vožnje do plaže, kupanja pod mesecom, sledeće jutro uz osmeh do najlepše plaže na ostrvu Daphne plaža, one za koju ne znaju baš mnogi, I nije je baš tako lako naći, ali imale smo dobrog vodiča koji je morao da beži čim nas je smestio jer ga je čekao posao, i uspeo je da nam se pridruži u noći posle u kojoj su zvezda padale kao blesave, u kojoj se pio neki viski na ležaljkama na plaži, pesak, sloboda, neka skoro bestelesnost od sve te lepote, izmešane se pomalo alokohla :), maslinovo ulje za nas, na poklon da ne zaboravimo , CD-ovi sa Grčkom muzikom za mene i jedno I wait for you, opet za mene...

Ja neću zaboraviti, ja ne zaboravljam, ne te osećaje, ne tu lepotu, muziku mora u ušima, šum pod stopalima, bosim, sirtaki koji je svirao za mene poslednji dan u nekom klubu na plaži, plavo i belo i opet plavo, i osmeh veliki iskreni, i druženje i neke nove spoznaje o sebi, o svetu, o mogućnostima, o prijateljstvu, možda ljubavi...

Ojačala se i utvrdila moja veza sa tim delom sveta, i znam da ću doći opet, možda ne u oktobru kako sam obećala, možda ne ni na moj Zakynthos, ali sigurno u Grčku, sigurno da zgrabim opet malo tog nektara i ojačam se za neke nove dane...

posle dugo vremena, uz izvinjenje onima koji čitaju...

Da, Duckica, mačkica se žalila da nema svakodnevice, i nema je baš, ali evo ga opet samo isečak, kako se donose odluke i kako se dalje živi sa njima.

Ja sam dobro, sve u svemu, radim, nekada hrabro, uglavnom manje hrabro, uživam u svojoj tvrđavi i čekam odlazak u Srbiju, čekam posetu jednog poznanika, još jedna od mojih net avantura, pitam se sve češće imam li ja realan život, valjda ću ga imati ako ga baš sada nemam. Sve vas mnogo volim bez obzira žvrljam li ili ne. Sličkica je moj najdraži Primož i ja još pre godinu dana u našem omiljenom pabu, budalisali se kako to uvek radimo. Takoc, neke od vas ću videti, a neke nažalost ne, ali to je život, idemo dalje sa odlukama koje same donosimo, ima u tome ipak neke čarolije, ne može to svako, ne, ne...

Isečak, uz rizik da će ga pročitati i oni koje ne znam i oni koji možda ne bi trebalo da ga čitaju, iliu štagod, baš me briga, ustvari :)

"
M....,

Ja sam nekako pokusala da ovo samo ostavim bez neke velike price, jer price zapravo nije ni bilo, ali sada mi se ipak cini da je uredu da se javim i "objasnim".
Sada negde je tacno godinu dana od kada smo se sreli na chatu, za tih godinu dana, svasta je moglo da se desi u mom i tvom zivotu, i svasta se izdesavalo. Sa chata smo presli na mail, sa maila na skype komunikaciju, sa skype-a na telefonsko dopisivanje, sa telefonskog dopisivanja na susret, sa susreta opet nazad na skype. Sve ovo gore navedeno sam ja inicirala (ispravi me ako gresim), i nije mi zao sto sam inicirala, upoznala sam jos jednog kvalitetnog coveka, sto je velika stvar. Ali, za sve to vreme ja sam pokusavala da ti kazem da ja zivot zivim i da ga ne cekam, i to sto si me odlozio ne znam ni ja vise koliko puta nije nimalo pomoglo da se ja bolje osecam u citavoj ovoj prici. Svako od nas ima svoj mehanizam na koji radi i to sam razumela, i onog momenta kada sam shvatila da su nam mehanizmi potpuno razliciti, da meni nije dovoljno da sedim uz kompjuter i mozda cekam kada ces se ti logovati na skype i onda se siti ispricati, i onda ostanem sama u cekanju do sledeceg tvog logovanja, desilo se ovo, a ovo je bilo neizbezno, a ovo jeste da sam se ja probudila jedno jutro i shvatila da smo mi jedno drugom dali bas sve sto smo mogli, i da to meni nije bilo dovoljno (zapravo mi je uvek trebalo vise) i da je fer da ja to sebi priznam i nastavim sa tim. I priznala sam i resila da mi treba da prestanemo da se druzimo, ja kao i ti imam dovoljno jako dobrih prijatelja, i ovo nisam od starta dozivljavala kao eventualno prijateljstvo, a za bilo sta drugo je prosao voz, zapravo prosli svi vozovi i ja tu ne mogu nista da ucinim osim da to priznam sebi i tebi i zamolim te da to razumes, i da se ponasas u skladu sa tim. To bi otprilike bilo to, nadam se da sam bila jasna, nadam se da jesam fer, nadam se da neces da crknes od smeha na sve ovo, mozda je za tebe sve ovo bila i jeste samo igra, ako jeste tim bilje, onda ti sve ovo bas nista ne znaci, ako nije zao mi je ako sam te bilo cime povredila, mada to zapravo nije moguce sudeci po intenzitetu komunkiacije koju smo imali.

Zelim ti da budes dobro i da stvari idu onako kako si ti to zamislio, zelim ti sav uspeh u projektu nalazenja poslova, oslobadjanja od okova, nalazenja tvoje srece i jos jednom se izvinjavam ako sam te bilo cime povredila, to nikako nikako nisam zelela.
laku noc

Cao Milena,

evo pred moj put u zemlju cuda ili prijatelja, zemlju Srbiju da ti napisem repliku na tvoje vihorne misli. Predosjetio sam kod tebe neku promjenu, naslutio. Medjutim ocekivao sam da budes po tome pitanju otvorenija. Ali ti si izabrala put zaborava i cutanja. To nisam ocekivao pak od tebe, jer si mi davala utisak ipak jedne otvorene osobe. No kako god. Ne bih sad da sudim, sta je moglo da bude ili ne, to sto nije moglo da bude i nece biti recimo to sad tako. Ali si me ostavila s svojim postupkom zapanjena i zacudjena, jer cutanje i tiho povlacenje nije zavrsetak, ´ajde recimo da nesto iz svega uzmes za buducnost pa se u buducnosti kod bilo cega i bilo koga ne budes povlacila na ovakav nacin, vec s cistim mislim i racunima,.kad prodjes varta saluna lupis od stol i kazes sta te smeta,.to sam ocekivao od tebe,.ali eto ti si izabrala put tihog odlazka, zaborava.

Kako bi reagovala kad bi se mozda nekom prilikom negdje u ovom „malom“ svijetu susretnemo,..Milena ti i ja,..slucajno,..nikad se na zna kuda na vode ovi putevi krizarski,..da li bi prosla s svojim povucenim pogledom ,.kako bi uopste reagovala?

Ali iz svega mogu i ja od tebe nesto da naucim (da ne bih ostao samo zabezeknut) a to je tvoja hladnokrvna racionalnost,.ako vec ne ide, ne moze sta vec, onda bas nikako,.tako bi glasila poruka,.ta.

Kako god, znam mi se vise neces javljat iz s tvoje strane iznijetih razloga, a na nesto sto ne zelis ne mogu nikoga pa niti tebe prisiliti, barem je u svemu bilo iskrenosti a tebe isto tako cjenim kao jednu pametnu nadavse iskrenu djevojku, s kojom je bio bas stvaran uzitak caskati o svemu i svacem, jedno znaj, s tobom se nisam igrao ni u kojem smislu niti je to moj stav.

Puno pozdrava

M...."

jedan savršen dan...

Ispričaću ovu priču bez uvoda i objašnjenja jer ni jedno ni drugo nisu potrebni. Neko je došao iz Nemačke (mada jako blizu odavde oko 150km) da me vidi. Sreli se samo noć pre toga na nekom čatu, i rekao čovek:"Ja tebe sutra vodim na večeru a ti vidi šta ćeš sa tim". Nisam se uplašila, nisam uopšte razmišljala o tome kako će biti, radim li ispravne ili pogrešne stvari, štagod, toliko mu nisam verovala da sam mu na kraju dala br telefona i rekla da mi se javi ako dolazi, i on se javio, odmah ujutru da potvrdi. Sreli se, prošetali do prvog kafića i otpočeli upoznavanje. Bilo malo nategnuto u početku, prvih pola sata ili tako nešto, a onda je sve nekako poteklo, uz priču otišli da jedemo, onda čovek rekao kako hoće da dođe i sutradan da me vodi na neki koncert, ja rekla da ne mogu sutradan (zato ne pravim nikakve uvode zato što on nije čovek za mene niukom smislu, vrlo mi je sve jasno), odvukao me do prodavnice na kojoj su istaknuti datumi koncerata, usput mi pokazao neke prodavnice antikviteta i neke od satova koje je on napravio, neke prodavnice sa elitnom garderobom, naočarima za sunce, obućom, sve ono što ja nikada sama nisam obilazila, jer ja ne obilazim takva mesta, nažalost ili na sreću...Na izlogu prodavnice stajao je spisak koncerat i izvođača i ja skontah da je koncert, o kome je on pričao, tu noć. Čovek me zgrabio za ruku i rekao:" idemo". "Pa, ovaj možda je kasno, bla, bla..." Otišli smo, slušali divnu crnkinju koja peva bluz, razvalila me žena, a on samo skakutao oko mene i govorio, eto sada te znam već 3, 4 kolikogod sati... Otišli smo, prošetali kroz Groningensku noć, hteo da me fotografiše, odbranila sam se, valjda, i došli do mesta gde je parkirao svoj avion. Mesto je Holland Casino (njegova druga kuća), uvukao me je unutra uz reči:"Hajde da vidiš kako to izgleda, samo ćemo da se prošetamo da vidiš, pošto nikada nisi bila ovde". Ušla sam, za njim, kome tamo nikakve propusnice više nisu potrebne, svi ga znaju, odlično... Kockao se i tu noć, dobio je nešto novca, ja sam sedela pored njega i posmatrala taj vrli novi svet, razmišljala o tome šta navodi ljude da se upuste u takve aktivnosti, razmišljala o tome otkud ja tamo... Nismo dugo ostali, ne znam tačno koliko ali ne dugo, izašli smo, ja sam mu pružila ruku da se pozdravimo, on je poljubio i rekao da bi mnogo voleo da me opet vidi, viđa... E sada, dan neverovatan, jedan blagi čovek, vegeterijanac, ne pije alkohol, ne puši, ali sve to nadoknađuje u kazinu, kako se život poigrava sa svima nama, niko baš niko nije pošteđen... Eto je priča, u najkraćem, i kao što rekoh, nema nastavaka, i nema objašnjenja, samo jedan isečak iz naših života....

od prvog maja novi život ;)

Aaaa, u četvrtak, u 13:30, potpisala sam ugovor za prvi, pravi, SAMO MOJ, mali, najmanji na svetu, stan, ali stan, ne soba, ne studio, ne kutija, već stan, stara gradnja, visoki plafoni, ogromni prozori, mnogo svetlosti, centralno grejane, moja kuhinja, moje dve male sobe, moj hodnik (prvi put u životu imam svoj hodnik), moj balkončić od možda 3m2 ali dovoljan da se ne osećam zarobljenom. Videćemo, sada treba organizovati sve oko selidbe i kupiti skoro sve, i okrečiti stančić i ufurati se u novi život, od koga se baš očekuje mnogo :)

ocene, procene, nauka, milena i svet oko nje

3 April, prošli svi testovi, radni sastanci i evalucaije, bar za ovaj deo života, sutra još jedan važan događaj o kome ću pisati čim se završi, da bih imala o čemu da pišem :). Radni sastanak bio najbolji do sada, još ima te stegnutosti u meni još se plašim nauke nekako i plašim se da ne kažem nešto glupo i ponekada se ne snađem baš najsrećnije sa postavljenim pitanjima, ali se izgrađujem i otvaram i radim na tome da mi nauka, koja jeste moj život trenutno, postane igra i da poletim bez stega u tim neverovatnim dimenzijama. Radim na tome što bolje mogu! Evaluacija mog odasadšnjeg učinka, dva profesora moj šef i direktor instituta kome pripadam, slušali me, gledali i smeškali se, radovali se tome što razmišljam unapred, što imam rezervne planove, što se predajem poslu, što radim i hoću još više da radim. Rekli da nemaju zamerki, niukom smislu, i da su zadovoljni kako sam utrošila dosadašnje vreme, rekli da mi drže palčeve i da željno iščekuju rezultate, prave, objavljive, to je ono što se računa na kraju, koliko toga uspe da se napiše i proda što bolje je moguće. Nadamo se solidnoj prodaji, videćemo...

Danas sam dobila mail sledeće sadržine:

"Hi Milena,
How are you ? I have a small gift (I brought it from Surabaya) for you. Unfortunately, at that evening, I coldn't find you. So, I asked Nyoman to give it to you. Apparently, she was very busy and forgot to do that. She brought it back to me. I'm sorry ... then. But, don't worry, my friend will go there at around June with the gift ,,, O Ja, actually I wanted to talk more to you : about your work, your PhD project, something fun .... etc ... etc, but you know that my English is not good enough. Btw, many thanks for friendship .... it was very nice ... and I'll not forget it ...
Regards,
Ali Rohman"

Ali je čovek koji je proveo 5 meseci radeći u našoj grupi, Indonežanin, 39-ogodišnjak, sa kojim sam ponekada pomalo porazgovarala u trku, jer ja samo trčim kroz onu zgradu, osmehnula mu se ponekada i razmenila po koju lepu reč, ništa posebno, ništa mnogo, samo malo pažnje. Divno je kada vidiš da si ljudima podario nešto što im je značilo i što cene, mnogo sam radosna što imam tu energiju i što mogu da proizvedem ovakvu reakciju, blaženi su ovakvi momenti i ovakve spoznaje, najviše!

vetrovi holandski i obaveze i misli u letu

Nisam baš najaktivniji bloger koga bi svet mogao da zamisli, obično dođem smrvljena kući, spremim neku brzu večericu, bacim se na neku novu knjigu i u snove se uvučem nekako. Različiti budu, u poslednjih nekoliko noći neki likovi vaskrsli, opet, taj mart i knjiga koju sam čitala i uskovitlali se stari vihori. Valjda i sva ta pitanja koja vučem sa sobom i kojima ne dam da se odmaknu ni na sekund. Gde, kako i kada ću. Nije to neka živa misao, ta neka samoća i to da sve radim sama sa sobom, ali ugrize kada vidim neke parove kako trpaju subotnji pazar zajedno u kola dok se ja prevrćem sa svojim biciklencom, kada napadne budućnost i traži odgovore sada i odmah a ja zviždućem i pravim se da je sve po kontrolom, i jeste uglavnom, preterujem uglavnom, nisam sama na svetu ni u ovakvoj situaciji, jasno mi je, jasno mi je koliki je ulog, jasno mi je koliko sam podigla svoje kriterijume u svakom mogućem smislu, jasno mi je koliko stvari ne primetim uopšte, a možda se tamo baš krije taj neki ključ, jasno mi je da se krećem jednom od ozbiljnijih i trnovitijih staza, jasno mi je, zapravo nadam se da tamo negde na kraju tog krstarenja čeka nešto uz šta ću se osetiti dobro i kao čovek, i jasno mi je da ću nastaviti da se borim, snažnije i silovitije svakim sledećim danom, nema tu neke mudrosti, samo naiđe i onda se borim sa tim... Jutros sam biciklirala na poslić uz neviđen napor, snaga vetra je bila tolika da bih se ponekada zaustavila, uopšte se nisam kretala napred iako sam okretala pedale, kao život nekako, i gledala bih ljude koji su mi dolazili u susret misleći da oni imaju vetar u leđa i da je njima jednostavno, ali i oni su imali izraze lica na kojima se videla teška borba, i oni su se sporo kretali, ludi neki vetrovi ovde duvaju u svim mogućim pravcima... Završila sam izveštaj za komisiju koji treba da podnesem o radu koji sam uradila ovde u proteklih godinu i po dana, jedna od stavki su bili rezultati, odnelo mi je pola dana da smislim kako da napišem da sve ono što sam ja uradila i naučila do sada ovde jesu rezultati, iako nikakvih konkretnih rezultata u vidu brojeva i slova nemam, valjda je i to umetnost, na neki način. Ostavila sam to na čitanje šefu, za vikend pravim prezentaciju za svoju work discussion koja me čeka u četvrtak, a onda velika evaulacija pred odobrom univerziteta koja takođe zahteva prezentaciju, ali u potpuno drugačijem obliku, izvućiću se iz svih tih zafrkancija do 3 aprila i onda valjda obradovati sebe sa dan dva odmora u smislu brisanja svih tih stvari iz svesti i možda samo spavanja i šetanja gradom prazne glave, jako, jako iščekujem tih nekoliko momenata...

Prolece i Srbija i mart i tuga i strah i prijatelji

12 mart se izvlači, za mene je, opet, bio obeležen Zoranom, pobegla sam, izašla iz one priče ali ne mogu da se ne setim, i čitav dan prebiram i nosim tu informaciju negde... Tužno to proleće i sećanja i to kako se nismo probudili i kako veliki plaćaju danak. Srbija je tamo gde je bila, ili stotine koraka nazad, ja sad pametna sa ovde udaljenosti, ali to jeste moja država, jedna od mojih, i boli me naša nesreća. Razgolićena voditeljke nas podsećaju na najtužnije dane iz istorije države a je se ježim od besa. Eh!!! Danas je dan u Groningenu bio prolećni i ohrabrujići, prvi put sam stavila svoje sunčane naočare i nosila ih čitavih deset minuta koliko mi treba biciklom do fakulteta i nazad (što znači da sam dan završila na vreme, relativno na vreme), slušala sam cvrkut ptičica na putu kući i smejuljila se nekako sama sa sobom, i skinula rukavice, prvi put ove godine skinula bele rukavice i vozila golih ruki i bilo baš lepo, bio i test iz holandskog, videćemo kako se razvijaju moje mogućnosti, danas sam čak malo pričala sa jednim kolegom, malo nekih osnovnih rečenica na holandskom, nije loše, ne žalim se, bolje je nego što je bilo i biće još bolje... Evo ga optimizam, iako mi se plače čitav dan, iako sam plakala, iako mi žao što nisam tamo i što nisam mogla da obiđem grob i ostavim cvetić, mislila sam i setila se i sećam se, čini mi se sve inetnzivnije. Danas se i javio dragi Guillaume, drugar, jedan od moja dva najbolja druga (Milena ima najbolje drugare!!!) čim je stigao iz Čilea, posle tronedeljnog odmora da me pita kako sam i da me pozdravi. Rađaju se ovde neka nova divna prijateljstva iako nisu onako divna kao "ONA" naša, ali su divna na divan novi način, tako sam srećna i tako ponosna na to.

Opet je mali genijalac rešio problem :)

Ušla sam u pravu vremensku zonu, juhuhuuu!!! Opet Irenčica mačkica, naterala me da uključim ono malo mozga što posedujem... Idem da spremam kuću, pa onda pravim prezentaciju za ponedeljak, pa ondak odoh da malo šetam gradom i pijem voćni sokić sa Primožem i onda radim domaći iz holandskog, uzbudljiv vikend nema šta. CMOK

Sličkica je zgrada rektorata ili već tako nešto, u svakom slučaju zgrada u kojoj ću braniti doktorat ako ga ikada budem branila...

Eee, ko će svaki put da smišlja naslove, ma nije bitno...

Pošto nisam skontala kako da uskladim vreme na blogerskom satu sa mojim satom, sada je 20:50, 27 februar, godine gospodnje... Balašević iz mene, "za mnom cika, za mnom potraga, a predamnom put za dovraga..." Nisam tužna, prazna baš, lije ova suluda kiša čitav dan i ne pomaže baš.. Ducka draga bila na FEST-u, podseća je na mene, i mene podseća ne mene, ali ide se napred, ponekada spretno, ponekada se spotaknem, pa zaboli, ali "što ne boli nije život" reče neko. Bila malo za vikend u Roterdamu, videla dragu Maruškicu i njen novi slatki stančić. Hoću svoj stan, e to hoću! Posle pila kafu i jela tost sa Elkicom, u Hagu (ciganin sam ja, nema za mene kilometara, možda vam doletim na neku kafu u one naše, vaše krajeve :)), ona lepa i srećna, i zauzeta i ponosna, i ja je volim takvu ponosnu najviše. Jutros upoznala svog doktora, ovde se doktori biraju po udaljenosti, ne sme da bude dalje od 10 - ak minuta hoda, ako zatreba da je blizu i na raspolaganju. Neki blagi i velikodušni čovek, tako mi se učinilo. Bila zbog tih nekih štrecanja u stomaku koja me malo muče u proteklih desteak dana, kaže čovek manje kafe, čajeva, cigara, i i i i NE NE NE nervoza! Hvala čika doktore, razumela sam, pa sam odmah odjurila na posao da odradim svojih 11 sati, jebeš ga... Učim holandski, kao blesava, to mi odnosi svo ono dodatno vreme koje nemam. Uživam nekako, iako je jezivo teško, i baš baš naporno. Icković u Berlinu sa svojom kumčicom i dečakom slatkim, pazi šta si obećala, držim ja za reč :). Idem, da večeram pa da onda praten, praten, praten, Holandski. Možda se i desi nešto novo i drugačije, pa me inspiriše, možda se rodi inspiracija i niizčega, štagod. Javiću se već, sigurno...
(Slička su drugari, kolege, negde u junu prošle godine, nasmejana šašava žena je moja Hilda sekretarica koja me mnogo voli i ja nju, takoc...)

Još ne spavam, pih...

23 februar 2007, kasno u noć...Pokušala sam da prevarim moje bakterija danas, da ih nateram da progutaju DNA koja nije njihova, zarad moje nauke... Eto nazvah je svojom, nauku, da li sam se konačno navikla na tu informaciju, nisam sigurna, niušta nisam sigurna. Razgovarala sa dragim profesorom, koji jeste moj prijatelj, iznad svega, napravili magične planove o radu koji ćemo obajviti jednog dana uprkos dušmanima, i kome ćemo se radovati, svi mi koje sam ja spakovala u ovu našu priču. Iščekujem to, mnogo. Osećam se bolje, i dalje pomalo zabrinuto, zato što previše brinem, ali spoznajem svaki dan iznova ta osećanja, pa ću naučiti u jednom momentu kako da upravljam istima. Večerala sa dragim drugarima Titovu večeru (koju je veliki vođa klopao sa svojim portugalskim drugarom davnih srećnih dana), pričali o veri i crkvi, prevarama, zabludama, slabostima i gresima ljudskim, i ko to ima pravo da nešto proglasi grehom. Dobila komplimenat od malog Holanđanina da imam dobar izgovor, i ohrabrenje da nastavim sa učenjem jezika, jer sam jedna od retkih u ovoj državi koja se tome raduje. Radujem se otkrivanju novog sveta i idem da spavam sa tom radošću, bolje ću spavati i lepše sanjati kako mi neko požele...

Treba od nečega početi, a to ne mora da bude početak

Blog broj jedan, gluva februarska noć 22. po redu u 2007 godini, posle razgovora sa jednom od najmilijh prijateljica, a imam ih mnogo, oh kakva je to radost, kako sam samo bogata! Druga me inspirisala na ovaj poduhvat da sednem i počnem da se obraćam nama, koje smo uvek tu jedna za drugu, bez obzira na kilometre, kiše, sunca, bez obzira na vreme, dane, mesece i godine. Jače smo od svih iskušenja i to nas čuva od nemani, i čuvaće nas dok nas ima, i čuvaće nas i kada nas ne bude bilo. Nespokojina sam noćas, iako ne bih smela, iako sam pre samo nekoliko dana bila suočena sa velikom krizom, koja se prikazala u najbistrijem obliku, čitav organizam je boleo, molio da mu se posvetim i da počnem da ga negujem, i obećala sam da hoću, obećavam opet. Nespokojna sam zbog bajke u koju sam ušla, znajući da je bajka, i nadajući se da ću je svojom snagom pretočiti u realnost i plašila se tog pretakanja. Svanuće novo bistro jutro i biću bolje, odbicikliraću na svoj posao, predati se svim bićem istom i pokušati i na taj način da doprinesem ostvarivanju sebe i davanju sebe sebi. Sve ostalo će doći, kada bude trebalo i kako bude trebalo. Sada samo hoću da poželim laku noć mojim anđelima: Bilji, Biljici, ivani, Ireni, Duci, Olgici, Elkici, Jasminčici. Lepo i mirno spavajte drage moje, one koje ne spavaju sada neka se ušuškaju u danu koji je pred njima, i vidimo se već negde uskoro.