Nisam baš najaktivniji bloger koga bi svet mogao da zamisli, obično dođem smrvljena kući, spremim neku brzu večericu, bacim se na neku novu knjigu i u snove se uvučem nekako. Različiti budu, u poslednjih nekoliko noći neki likovi vaskrsli, opet, taj mart i knjiga koju sam čitala i uskovitlali se stari vihori. Valjda i sva ta pitanja koja vučem sa sobom i kojima ne dam da se odmaknu ni na sekund. Gde, kako i kada ću. Nije to neka živa misao, ta neka samoća i to da sve radim sama sa sobom, ali ugrize kada vidim neke parove kako trpaju subotnji pazar zajedno u kola dok se ja prevrćem sa svojim biciklencom, kada napadne budućnost i traži odgovore sada i odmah a ja zviždućem i pravim se da je sve po kontrolom, i jeste uglavnom, preterujem uglavnom, nisam sama na svetu ni u ovakvoj situaciji, jasno mi je, jasno mi je koliki je ulog, jasno mi je koliko sam podigla svoje kriterijume u svakom mogućem smislu, jasno mi je koliko stvari ne primetim uopšte, a možda se tamo baš krije taj neki ključ, jasno mi je da se krećem jednom od ozbiljnijih i trnovitijih staza, jasno mi je, zapravo nadam se da tamo negde na kraju tog krstarenja čeka nešto uz šta ću se osetiti dobro i kao čovek, i jasno mi je da ću nastaviti da se borim, snažnije i silovitije svakim sledećim danom, nema tu neke mudrosti, samo naiđe i onda se borim sa tim... Jutros sam biciklirala na poslić uz neviđen napor, snaga vetra je bila tolika da bih se ponekada zaustavila, uopšte se nisam kretala napred iako sam okretala pedale, kao život nekako, i gledala bih ljude koji su mi dolazili u susret misleći da oni imaju vetar u leđa i da je njima jednostavno, ali i oni su imali izraze lica na kojima se videla teška borba, i oni su se sporo kretali, ludi neki vetrovi ovde duvaju u svim mogućim pravcima... Završila sam izveštaj za komisiju koji treba da podnesem o radu koji sam uradila ovde u proteklih godinu i po dana, jedna od stavki su bili rezultati, odnelo mi je pola dana da smislim kako da napišem da sve ono što sam ja uradila i naučila do sada ovde jesu rezultati, iako nikakvih konkretnih rezultata u vidu brojeva i slova nemam, valjda je i to umetnost, na neki način. Ostavila sam to na čitanje šefu, za vikend pravim prezentaciju za svoju work discussion koja me čeka u četvrtak, a onda velika evaulacija pred odobrom univerziteta koja takođe zahteva prezentaciju, ali u potpuno drugačijem obliku, izvućiću se iz svih tih zafrkancija do 3 aprila i onda valjda obradovati sebe sa dan dva odmora u smislu brisanja svih tih stvari iz svesti i možda samo spavanja i šetanja gradom prazne glave, jako, jako iščekujem tih nekoliko momenata...
