Zakynthos i odmor i sreća i lepo i sve nekako sve...

Pišem ovo zbog vas koje ćete čitati, pišem i za sebe i zbog sebe da se ne lažemo :). Prvo nekoliko misli za svaku od vas, bez posebnog reda, onako kako mi doleti, nema reda kada se radi o vama i meni…:

Duckice, danas sam poslala SMS, prvi posle onog rodjendanskog, Grčkog, eee Grčka, do nje ću doći kroz red ili dva… Nije te bilo da odgovoriš, verovatno si se skolnila negde i odmaraš i uživaš sa Milošem, želim ti da je tako i volim te jako.

Jasminčice, mačkice draga javila si se davno onim najslađim mejlom, hvala ti na snazi i vremenu, nadam se da si blizu rešavanja prvog velikog zadatka, nadam se da si se uskladila sa Vladom i sobom, da se volite još jače i bistrije!

Bika i Olgice, mislia sam da ste potonule, da vas voda odnela, neki nemir me bio spopao danima, šta ste, gde ste, kako ste, na vreme ste se javile, inače bih angažovala kogagod da vas traži…

Iko, Iko, Iko, dogovorismo se da pričamo, ja radim kao blesava, nije mi teško sada, ne osećam kako dani prolaze, moje vreme se meri od jednog eksperimenta do sledećeg, danas sam uhvatila sebe da ne znam uopšte koji je dan, koje je doba dana, samo znam da sutra treba da izanalizram podatke od eksperimenta koji sam uradila danas, i koje sam planirala juče i tako redom. Nadam se da si progovorila Grčki i za mene, da si možda primila neki znak iz neke daleke hladne severne državice….

Irenčice, zlato, sunce malo, mi se razumemo bez reči, evo me radim na blogu o letovanju i razmišljala sam o istom baš kada si poslala porukicu. Ti se boriš i uspevaš i velika si i hrabra.

Bikičice, srećko mali, ti si mila i tiha i skoro neprimetna kao uvek, bila si mi lepa i srećna u junu kada smo se videle, bila si i pomalo setna zbog svega što nije urađeno, a možda bi trebalo biti, samo ti znaš šta i kako i kada i koliko treba i koliko možeš, znam da znaš i da hoćeš, samo ti toliko kažem.

Elkice, sunce jedno, nadam se da nalaziš neki sekund da se odmoriš i uživaš u ljubavi svojih sestrica i njihovih klinaca, nadam se da si malo usporila, da se čuvaš, sve to što imaš i jesi, jer moraš!

Vas četiri koje sam uspela da vidim u Srbiji, oplemenile ste me i povratile i osnažile toliko da se o tome ne može pričati ni pisati, a sve vas sve, sve, sve, najviše volim!


Neka ovo bude priča o plavom i o snovima i o lepoti i malim velikim stvarima,

Negde neposredno pred put napisala sam mejl Elkičici u kome sam joj rekla da se bližim ostvarenju svog velikog sna i da ću da vidim da li ga je vredelo sanjati… Nisam sumnjala niujednom momentu da je vredelo i da ću ga dosanjavati kroz svaki tren u onoj bajci, ali nisam nekako verovala da ći se uistinu naći tamo i osetiti miris mora i maslina i popiti uzo i provozati se brodom istočnom stranom malog raja, nisam…

Otišla sam na taj put potpuno nespremna, radila noć pred put do 9 uveče, došla kući u polubednom stanju, samo poubacivala brdo nepotrebnih stvari u kofere i krenula put aerodroma, pa dalje put Beča odakle smo se Gertrudica i ja sledeće jutro, baš rano jutro, negde oko 4 otisnule ka našoj konačnoj destinaciji za taj deo života...

Velika Austrijska mašina, posle ukusnog doručka i nekoliko epizoda Friends-a nas je spustila na zeleni komadić zemlje u Jonskom moru. Čim smo izašle iz aviona, na najtrošniji aerodromčić koji je moje stopalo imalo čast da potpiše, ja sam navukla veeeeliki osmeh na lice i nisam ga skidala dovoljno dugo... Rekla sam da mi je nedostajala Grčka sve ove godine, taj neki osećaj, koji ne mogu da opišem ni objasnim koji ne želim da objašnjavam, samo se utvrdilo to neko stanje, ta neka snažna veza između mene i tog komadića sveta. Grtica nije bila toliko poletna ali nije ni remetila moju euforiju, bila je draga i puna razumevanja kao i uvek….

Autobus nas je provezao od aerodroma do našeg malog apartmana, uz obalu, ja prespavala, valjda me smrvilo sve što je prethodilo i glupi strah od aviona u kojima, po default-u ne mogu da spavam, a Grtičica se tek razbuđivala i postajala opčinjena. Dremnule smo malo kada smo stigle i ja sam pobegla na plažu, koja se nalazila 50-ak metara od sobe, samo strčiš niz neke stepeniške i tu si (vidim te Iko kako se smeškaš, samo sam trčkala, nisam letela ovaj put:)

Pesak, vreo toliko da moraš najbrže na svetu da se katapultiraš u more inače ostaješ bez stopala, još mi u glavi zvoni plač malog slatkog Britanca:”Muuuuum, muuuuum I hate this, I wanna go home!!!! ” I ja sam mrzela, ali nisam htela da idem kući, to je bila moja kuća, nisam nikada htela da se vraćam, nigde... More plavo, čisto mirno, bez talasa, na levoj strani negde kao kroz maglu prikazivalo se neko belo zdanje, na obodu ostrva, ništa iza toga, tu je ćošak, ako se tako može nazvati... Crkvica svetog Nikole po kojoj je taj deo ostrva dobio ime Ag. Nicollaus. Moj obavezan ritual od tada, do polsednjeg dana provedenog na ostrvcu je bila šetnja kroz vodu, (htela sam da sačuvam to more na stopalima dok me ima, i tu slobodu...), od jednog kraja plaže do crkvice, onda bih navukla nešto na sebe popela sa do svetog mesta koje je samo malo više od mene, malo postojala tamo sama sa sobom, morem, nečim ili nekim još, pokušla da saberem i sakupim misli i morem bih se vratila nazad, samo bih se telesno vratila... Na plaži, koju ću zvati našom, jer je bila najbliže našem smeštaju nalazio se jedan plastični most (Gertrudica ga je nazvala mostom, ja bih rekla da je to bila neka riva ili tako nešto...), koji se prostirao prilično u more, to je bila moja čarolija, tu sam šetla po vodi, spavala na vodi, dobila jedan cmok na vodi i izbrojala svojih 90 kraka na vodi, jedna mala prosta stvar koja može toliko dobra doneti. Znali su oni zašto su je postavili...
Iznajmile smo tamo malog žutog hyundai atos-a , od prevaranta kakvog je teško čak i za film napraviti, obradio nas na brzinu:”Fully insured, fully insured ”, na najbržem i najteže razumljivom engleskom, (od starta sam ja nekako uspevala da razumem taj Grčki Engleski, Grtica je imala priličnih problema:), toliko nas je zbrzao da nismo uspele da pogledamo da li je auto možda imao neke ogrebotine, ili štagod... Važno je da smo imale klimu (čitaj obično hlađenje na one sulude ventilatore koje svaki auto ima) koje smo platile dodatnioh 20 evra :), Šta je lakše namagarčiti od jedene žene? Dve žene, he he he, he...No, no, no, sve to uopšte nije važno, mali žuti zmaj nas je poslužio najlepše na svetu, ja sam ponosno vozila to čudo među besnim limuzinama kojima su dolazili najbogatiji turisti iz najrazličitijih krajeva sveta, vozila ga bez dozvole (imala sam srpsku dozvolu koja ne važi u EU, ali bi važila kod njih, jer reč Srbija nekako drugačije zvoni u toj zemlji, samo, samo, samo, imala sam tu dozvolu u svom srpskom novčaniku koji je ostao u stanu u Groningenu, znači, vozila sam Grčkim drumovima bez ikakvog dokumenta, i bilo je slatko, i u jednoj situaciji malo tesno, i gorko, ali smo se izvukle, moja mala draga prijateljica i ja... ). Bile smo u jednom tipičnom seocetu Keri, gde je reč kalimera “dobar dan” otvarala sva vrata, čike, gazde sela ispred neke lokalne kafanice, na + 100 stepeni sede i u hladovini ispijaju svoje kafe i puše cigare i smeškaju nam se, jedna divna gospođa, koju smo srele u nekoj od uličica otresla je jedan badem za nas, i lepo smo se nas dve izrazgovrale na italijansko, nemačko, grčo – jeziku ruku i tela i sve smo se super razumele, svetionik na vrh tog sela i samo plavo ispod, ono najlepše plavo, koje mami i zove... Nekoliko divnih plažica, svaki dan neka druga, na jednoj od njih gnezda kornjačica Carttea Caretta, vrste koja je pod zaštitom zakona, jer je u izumiranju, žive na ostrvcu preko puta a noću dolaze da u miru polože svoja jaja u pesak i nadaju se da će neki mališani naći svoj put do njih, kada za to dođe vreme, lokalci kažu da je to samo zamka za turiste, a meni svejedno, ako su tamo neka su, još bolje ako su tamo, i ako uspevaju da se snađu... Grad Zakynthos, glavni grad ove čarolije, pesnik Dionysios Solomos (poznat po tome što su prve dve strofe njegove pesme uzete za grčku nacionalnu himnu), manastir u kome sam zapalila sveće, poklonila se divnom starom svešteniku, stajala u miru hladne svete zgrade, luka, zidine starog grada sa brda pored čuvaju ovaj novi, koji je izgrađen posle zemljotresa 1953. Godine u kome je skoro sve na ostrvu bilo uništeno, jedan srebrn, posrebren, to tek posle naučih, prstenak kupljen tamo, da se ne zaboravi i da se nosi samo u specijalnim momentima... Naša taverna, samo naša, :”Alles goed?” od ponosnog vlasnika i kelnera u isto vreme, jedan od onih šmekera, koji baš znaju kako da rade posao, iako imaju venčani prsten na ruci i dva divna dečaka koji trčkaraju kroz kafanče... Sa one strane kuhinjskog prozora, gde se krije magija svih onih lepih malih stvari u velikim porcijama koje smo uspele da probamo, ne toliko šarlatanski kao svoj gazda, ali ipak nekako prijatno i osvežavajuće, jedan najveći osmeh na svetu i moje:”Shall I help you? :)” i Grticino: “Milena, ja te ne poznajem ovakvu :)” Sa osmehom smo se sprijateljile, odveo nas na piće, noć dve pred naš polazak nazad, u neki klub negde u brdašcu iznad mora, tamo neki turisti iz neke umetničke kolonije, neki zvuci kubanske muzike i moja tuga i razočaranje jer sam u Grčkoj i sluša mi se sirtaki, a osmeh kaže da to turisti ne vole I da ovde svi rade ono što turisti vole... Noć metaxe, vožnje do plaže, kupanja pod mesecom, sledeće jutro uz osmeh do najlepše plaže na ostrvu Daphne plaža, one za koju ne znaju baš mnogi, I nije je baš tako lako naći, ali imale smo dobrog vodiča koji je morao da beži čim nas je smestio jer ga je čekao posao, i uspeo je da nam se pridruži u noći posle u kojoj su zvezda padale kao blesave, u kojoj se pio neki viski na ležaljkama na plaži, pesak, sloboda, neka skoro bestelesnost od sve te lepote, izmešane se pomalo alokohla :), maslinovo ulje za nas, na poklon da ne zaboravimo , CD-ovi sa Grčkom muzikom za mene i jedno I wait for you, opet za mene...

Ja neću zaboraviti, ja ne zaboravljam, ne te osećaje, ne tu lepotu, muziku mora u ušima, šum pod stopalima, bosim, sirtaki koji je svirao za mene poslednji dan u nekom klubu na plaži, plavo i belo i opet plavo, i osmeh veliki iskreni, i druženje i neke nove spoznaje o sebi, o svetu, o mogućnostima, o prijateljstvu, možda ljubavi...

Ojačala se i utvrdila moja veza sa tim delom sveta, i znam da ću doći opet, možda ne u oktobru kako sam obećala, možda ne ni na moj Zakynthos, ali sigurno u Grčku, sigurno da zgrabim opet malo tog nektara i ojačam se za neke nove dane...