3 godine od kada sam izašla iz Srbije i iz onog života...

Izlazim iz 1-vog septembra 2007, lagano, neki fank tuče na radiju, muči me neka kijavica,moja stara boljka, samo se sve začepi i tako to bude neko vreme i onda prođe, kao i sve ostale boljkice... Ovo jeste izuzetno važan momenat za mene, nekako se čudo osećam čitav dan, pokušavam da se ponašam kao da je sve baš normalno, ali baš i nije, ili samo ja sa mojim preispitivanjima svemu dodajem neki gram težine i magle i pravim od običnog manje obično ili posebno. To valjda svi radimo, trudimo se da obojimo život nekako, najbolje što znamo valjda...

Pre tri godine, na ovaj dan sam se ušunjala u ovu moju nizozemsku realnost, neobično hrabro (sada to sebi dajem za pravo da priznam) izuzetno motivisano, kao kroz neki san, od uzletanja Jat-ove gromade sa tadašnjeg Surčina, preko mojih prvih rečenica izgovorenih na engleskom u nekoj realnoj situaciji, na velelepnom Schipholu, do Heina, nasmejanog koji me je čekao na stanici u Utrechtu i sproveo do mog prvog holandskog doma. Da ne idem kroz svaki sledeći dan ponaosob, trajalo bi to više nego što sam u stanju da sedim i kucam i držim misli nekako na okupu. Ideja je bila da priuštim sebi i onome ko bude čitao malo podsećanje na to da mi se život promenio, da sam ga ja usmerila na onu stranu na koju sam htela, nisam imala ni najsitniju ideju kuda će me sve to odvesti, negde možda jeste postojala nada da će sve izgledadi baš ovako kako izgleda, a negde da baš neće ovako. Opet lutrija, i opet pitanje momenta u kome treba da se prebrojiš, prestrojiš snage i odlučiš, bez mnogo čačkanja, samo odlučiš... Utrecht me je očarao i opio svojom lepotom i šarmom, mislila sam da ga nikada neću preboleti, kao što sam mislila u mnogo situacija u životu, srela tamo neke divne prijatelje, ostali oni za svagda, počela svoju priču naučnika, ili nekoga ko će pokušavati da to bude na neko vreme, napisala svoj prvi naučni rad (nikada prihvaćen i baš danas su mi oteli prvo autorstvo koje sam ljubomorno čuvala dve godine, bolje nije moglo...), uradila svoj prvi samostalni eksperimenat u životu, preuzela potpunu odgovornost po prvi put u životu, prošla kroz najteža iskušenja, preselila se dva puta za godinu dana, zaljubila se nekoliko puta, onako samo da ne bude dosadno :), razočarala se u ljubav iznova, oporavila se od razočaranja i eto, nisam uspela pošteno ni da spustim nogu tamo već sam se našla u Groningenu na intervijuu za posao (još jedna od zabludica...).

Groningen je došao, kada nego opet 1 - vog septembra i tu sam, sada već mnogo sigurnije i smelije, pošla u osvajanje novog grada i postavljanje života na nove noge. Groningen sam zavolela iako sam mislila da nikada neću, srodlia se nekako sa poslom, poslovima koje radim, srela neke od najdražih ljudi koje trenutno znam, hiljade nekih čarolija se množile ovde, desila se neka nezaboravna putovanja, pomeranja mala u profesionalnom smislu, još je uvek teška borba sa samopouzdanjem i onim crvićima koji zagrebu negde u dnu stomaka baš kada ne treba, ima takvih noći, možda je ovo baš jedn od njih, ali ima onakvih, veselih i srećnih i blesavih. Ne znam tačno kako se osećam, čudno, svakako, skoro da sam zadovoljna svim što sam u stanju da obuhvatim pogledom i mislima, ali isto tako uplašena i pomalo paralisana kada pokušam da pomislim šta i kako će biti sutra, eto tako se nekako osećam....

Eto, bar jedan jubilej u mom životu, kako me Bika lepo podesti, imam šta da obležavam i obeležavam, onako kako jedino znam.