Pitao me Gaston da li ću da ga stavim u blog i reših da hoću, ne, ne reših, već tako ide, zaslužio je i on i ovih nekoliko dana da budu zabeleženi. Pa počeću sa krajem, htela sam da pravim rekapitulaciju prošle godine, ali se bojim da može da potraje, i još se bojim da se ne rastužim ili razočaram i razjarim onim što ću pročitati kada jednom napišem.
Gaston je Primožev drugar, Argentinac slatki dragi, koji će ostati u sećanju kao neko ko je došao u najdepresovniju zemlju na svetu da leči bol zbog izgubljene ljubavi. Neće više Gastonče u Holandiju na tretman iako je dobio na poklon četkicu za zube i kupio donji veš. O donjem vešu sam naučila pošto sam ga srela u robnoj kući na odeljku sa donjim vešom, da ne bude zabune ☺. E sada, nije samo Gaston sladak, sladak je još jedan dečak (nabrajam prvo nova lica, da bi se moglo nekako ispratiti i da ih ja ne zaboravim, počela da se ređaju nova lica…), ime dečakovo, osim što je džiber, he he he , ime mu je Janez, i voli Pankrte i dobar stari ex yu rok end rol. Sinoć smo nizali reči, našu riznicu slovenačko srpskih izraza, ćirilica, latinica, ovaj jezik onaj jezik, sve nekako dođe na tako jako, jako slično. Osim novih lica, nekoliko starih dragih mi ulepšalo ove Božićne praznike (Božić od mojih domaćina i mojih prijatelja), Maruška najslađa sa svom svojom Božićnom euforijom i dobrotom o kojoj se ne može misliti a da ne zaboli, zlato malo konačno počelo da priča srpski sa mnom, njen Klod, o kome sam čini mi se zgrešila, imala pogrešnu sliku o njemu i bila čak jednom loša prema njemu, on je jedan dragi Afrikanac, koji samo ima potpuno drugčije kulturološke osnove i drugačije izražava ono što misli i drugačije se ponaša, izvini Klode, neću više da budem loša i da sudim, nije to moja dužnost da sudim, ne….Bore slatki sa najvećim osmehom na svetu, miš mali koji se konačno dokopava svog mesta pod Suncem, radujem se njegovom usidravanju, najviše, Goranče trubadur naš, i nekoliko noći u nizu, svi mi ateisti, bezbožnici, mala deca koja veruju u Božić batu, svi mi, odavde i odande, na univerzalnom treš Engleskom, (tvorevina mog Primoža, njegovo prisustvo ne pominjem jer se podrazumeva, jer mi bez njega sve ima drugačiji ukus, jer mi je prijatelj kakav se retko nalazi, mislim da mu trebam ovihg dana, mislim da je malo tužan, sve se nešto njemu naređalo a neće da odživi i da kaže da boli i da pusti da boli, jer samo ako se odboluje može da se preleži, uh… ) slavimo Božić, odajemo počast prijateljstvu i onome što spaja ljude i što ih čini ljudima. Drago mi je da smo ljudi, da….
O godini iza mene, zatvoriću ovaj moj krug, 2007 puta sam ga obišla… Uplesala sam u nju nespretno, šeprtlja najgora, uz zvuke valcera na glavnom bečkom trgu, nekoliko dana pre toga pilo se vino sa novim prijateljem, slušala muzika sa Balkana i vrištalo se u čast prvog snega. U Novogodišnjoj noći, posle valcera, igralo se malo uz kubanske trube, i negde pod kraj noći, kada je dan već uzimao svoj red, vrtelo se u nekim suludim ritmovima ruskog roken rola (o da, i to postoji..). Iz Beča, preko Graca (gde sam upoznala i ostavila jednu čežnju) u autobusu pušnici (dobri stari Kusturica, ni on tako nešto nije mogao da zamisli, čitavu noć mi se vrtelo u glavi “Putuj Evropo, nemoj više čekati na nas…”) dovezla sam se do svoje Srbije, na samo kratku pauzu, da me se roditelji nagledaju (kako moja baka voli da kaže), mislim da sam bila prehlađena i da sam uglavnom preležala u nekom polusnu tih 10 srpskih dana. Onda je usledio dobri stari život, raditi, raditi i samo raditi. Vreme se samo izvlačilo, osim ljudi i nekih divnih energija o kojima se ne piše, imala sam prilično prazan prvi deo ove godine. Uzbuđenja i veliki pomak usledili su početkom maja kada sam se uselila u svoj prvi stan, samo moja tvrđava koju osvajam sa svojih 30 godina. Nije loše, rećiće neki, mislim da nije. Tvrđava od koje sam napravila zamak, neosvojiv i neuništiv i najlepši. I sada pišem svoju priču u mom zamku. Priču o još jednoj godini koja ostaje iza, koju sam danas zatvroila poslovno, ne baš onako kako sam planirala, ali planovi jesu tu da bi se kršili, mislim da jesu… U maju novi stan, u Junu negde poziv od drage prijateljice (koju sam možda izgubila za svagda svojom nepažnjom…) dogovor jednostavan i Zakintos o kome sam pisala o kome sam sanjala i tamo neka dobra duša u čijim sam snovima možda ostala, i grčka muzika i sirtaki posle milion godina, zaželelal sam ga se, osvežio me i oživeo i osposobio za drugu polovinu godine koja je donela jedan težak dan, dan kada sam napunila 31, bilo kao noćna mora, neka kiša padala, oprala me i tugu i sreću i dušu oprala, dan kada sam htela da izađem iz svoje kože po ko zna koji put u životu, ali ne može iz svoje kože se ne izlazi, čak i najveće kukavice kakva sam ja, ne mogu da pobegnu, tu si gde si i nosi se sa tim kako znaš i umeš, nema nazad i nema u drugu stvarnost, samo jednu imaš! Bila jedna letnja škola u Frankfurtu gde sam srela neke neverovatne ljude i gde sam se dogradila kao naučnik, gde se energija vratila i volja i sve. Opet se zaljubila na prvi pogled i odljubila po dobrom starom mehanizmu koji sam razvila u svim ovim godinama, što se mora nije mi teško. Objavljen moj prvi naučni rad, ukradeno prvo autorstvo, otišla jedna teška i mučna godina života u neki low profile naučni časopis, ali tako to ide u životu, prevare i zablude i low profile su put to uspeha, naučila Milena, samo ne da više Milena da je tretiraju kao dete nedoraslo i traži objašnjenja i čisti sve pred sobom, bolje sada i bolje na vreme, jer se posle zaboravi, a ništa ne sme da se zaboravi, život se ne zaboravlja, ne ne… Bio tata u poseti Groningenu, i životu svoje ćerke, bilo lepo i gorko malo, jer se vrate sve srpske slike i svi razlozi odlaska iz one ralnosti ožive it a težina zgazi na momenat i misliš da nećeš moći dalje da si ostao zgažen na asfaltu, i probudiš se i podigneš iz pepela opet, i pokažeš sebi i svetu da si vredan života koji živiš, tako se to radi, uvek!
Eto za početak jednog novog kraja ostavljam prazno, samo pominjem opet da me ljubav nosi i vodi, prema svima vama koje nisam pomenula ovde a koje ste deo mene više i snažnije nego što možete ikada da zamislite. Bez vas, bez uspomena, bez onoga tamo ne bi bilo ove ovde koja piše i kojoj se dešava život, kakav takav, ali pravi život. Volim vas opasno i snažno i neobjašnjivo i najviše!
