godina četvrta

Iliti "ulazak u petu", kako bi to nazvali moji roditelji, ono kada napuniš na primer 32, a oni ti kažu "Ti si već ušla u 33-ću, a fataŠ bogami i 34-tu..." i tako redom. U šta god da sam uŠla, di god da sam se uFatila, sada je tačno 4 godine od kada me je JAT-ova mašina prebacila u ovu priču... U Niziji mojoj, obećanoj ili ne, to još ne znam i ne vidim, ponešto mi nedostaje, mnogo toga sam zaboravila, armije ljudi mi prošle kroz život, samo nekoliko njih ostalo u njemu. U jedno sam sigurno ušetala, a to je poslednja godina doktorata i to se dešava samo jednom u životu, to se stvarno dešava samo jednom u životu. Za samo jednom u životu i ovu noć samo jednu....

Lako je to sa snoviMa...

Kondukter u vozu mi je poklonio sunce koje je dan obojilo u tropske boje, koje je obasjalo moje plave šunjalice letnje, koje mi je unelo ritam u korak...

Irenčica mi je poklonila crveni merač vremena, brojač sekundi ili godina, zavisno od toga čije se vreme tikatakiše, i još malo ljubavi mi je poslala, i snage i tako toga...

Nepoznati čika mi je poklonio osmeh i nekoliko koraka i jedan kratak, nasmejan, lepršav, prjatan razgovor...

Čika doktor mi je poklonio poverenje i jedan izuzetak jer dugo nije video da se neko tako smeje kada se pomene reč ronjenje :) Dugačka sam nešto preko 175cm, teška 57 kilograma, kapacitet pluća tu negde, kao normalan svet, fleksibilna malo iznad normale, čujem i vidim i refleksiram baš onako kako treba, poklonio mi je žuti komadić plastike na kome piše da mogu da ronim, da mi je dozvoljeno da ronim...

Hilda zlato jedno mi je poklonina prsten, samo zato što sam pomenula da mi se dopada....

Moja budala mi poklonila jedan dan i jutro i nebo i krošnju duda i pesmu gugutke i šumadijski povetarac i "Supergirl"....

Gertrudica mi poklonila šoljicu sveže procvetalu i jednu noć Beogradsku u Den Haagu zajedno sa Elsanom, poklonile su mi malo nostalgije...

Srle, kumče, mi poklonio nekoliko zalutalih, pomalo setnih, pomalo pospanih sati u Amsterdamu, poklonio mi osećaj da je Irenče tu negde, pored mene, da skoro mogu da je zagrlim najjače...

Marcel mi poklonio novu perspektivu, ugao iz koga se proteini vide na neverovatne načine, programiramo naš biološki svet, da ga nekako bolje razumemo...

Neka muzika i slike koje iz nje nastaju su mi poklanjane, još čekam na dan kada ću moći da vidim svoj bes i tugu i sreću, da ih dodirnem i vidim u kakvim su bojama sakriveni...

Luka, moje setno srce, moj mali anđeo, moje sunce i lusteroljubac krošnjopoklonik i zvezdolovac i njegova mama moja seka i moja rođena i moja tugica i srećica i mnogo toga mojega, poklonili su miris mora i plavo i slano su mi poklonili....

Poraslo mi srce veliko, veće …. U oči se nekakav sjaj uvukao, sjaj od zvezda koje prikupljam kada krenu da padaju, pa ih pakujem u kapi kiše, u nežne povetarce, u zrake sunca, i onda vas pomilujem i nasmejem mojim zvezdicama, kada se kapljica kiše spusti niz vaše nosove ili kada vetrić prožubori kroz kose ili kada pijete sunce, tu sam negde uvek vaša…..

dok se dodaju delići u mozaik

.....i dok gospodin Barry White radi svoje kako bi ova noć bila baš ovakva, kako bih, ovaj put možda crnom lađom uplovila u san, možda mirniji od prethodnih, samo momenat, koji je jak i moj

"Volimo te i volećemo te namenski još više u ovim danima i mesecima kad ti treba snaga koju možeš uvek iscrpsti iz naše ljubavi, a i dalje kad sasvim ojačaš da bi pronašla deliće sreće koja fali da bude sasvim potpuna i još snage da je u trenutku kad naiđe ne odbaciš ko stare cipelice..."

Da li samo mene ljubavi bole?

Ili i sve one koji me vole?

Možda je bolje bez ljubavi, 'nako neobavezno, na prazno, možda nekima, meni sigirno nije, ja idem do kraja, do jezgra, pa ako izgorim izgorela sam, ali znam da sam gorela, i to je mnogo dobro....

Duco, srećo CokaČa najveća od mene, svo što ti želim sve ću ti to reći ili napisati na nekom drugom mestu, ovde sam se samo setila, dok sam pisala o ljubavi, setila sam se da je sutra 20 jul, prvi 20 jul u kome nisi više sama, i mogu da zamislim kakva je to ogromna sreća....

Sasvim običan dan

Stigla sam u Amsterdam, južni deo grada, totalna biznis priča, neki lepi ljudi u odelima i veseli i baš nešto poslovni, kuplia svoj ručak i pojela ga zajedno sa tim veselim svetom. U vozu sam pokušavala da čitam knjigu i da ne razmišljam, o svemu o čemu sam rešila da više ne razmišljm, jer me koči, jer mi stoji na putu, jer moram i hoću da budem srećna. Uglavnom sam spavala u vozu jer prethodnu noć baš nisam mogla da se uspavam.

U Amsterdam sam danas išla da bih konkurisala za Britansku VISU, dobila sam neku lepu radionicu u septembru u Kentu, prilično dobar Univerzitet, imena koja znam iz knjiga, sa kojima ću raditi svoje eksperimente i koji će mi, nadam se, pomoći da ih na kraju analiziram, to je ono gde ide najviše energije i treba najviše znanja, kao i u životu samom, analiza. Imala sam zakazano druženje sa gospodom iz konzulata za 14:30, bilo mi je dozvoljeno da dođem tamo najviše 15 minuta pre ili 15 minuta posle tog termina, nije mi bilo dozvoljeno da sa sobom imam bilo kakve elektronske sprave (mobilini telefon, mp3 plejer, ništa od toga), imala sam pun kofer papira spreman za njih, neki od tih papira su bili jako lični i mislim da u nekom zdravom svetu niko ne bi imao prava da od mene traži da mu na uvid dajem takve stvari, još se nisam navikla da jesam grđanin drugog reda, bez obzira na sve napore koje pravim da se postavim u ravan sa onima kojima je samo mesto rođenja donelo sve moguće privilegije i koji ne moraju nikome ništa da dokazuju. Stigla sam, naravno, mnogo ranije, uspela da se izgubim i opet nađem u lepom Amsterdamu, čak sam imala i vremena da sedim u velikom parku i pišem razglednicu dragom biću, koje brine za mene, koje mi je obećalo da će da iskopa tunel do visine mojih očiju ako mi glava bude predugo u pesku, koji deli moju unutrašnju stranu, mnogo je deli i krade lopov jedan, pisala mu kako se osećam, i obećala mu da mi je bolje ... U konzulatu sam sedela u maloj prostoriji možda jedan metar kvadratni, sa one strane neprobojnog stakla sedeo je gospodin koji je sa mnom razgovarao kompjuterskim glasmo, osećala sam kao di mi se prikazuje sam Džorž Orvel, stavila sam četiri prsta desne ruke na neku spravu koja ih je skenirala, onda sam stavila četiri prsta leve ruke na tu istu spravu, pa sam na kraju stavila palčeve spojene zajedno na tu istu spravu, mojih deset jednih prstiju sa obe ruke su preslikani u bazu podataka Velike Britanije. Zašto? Zato što sam pozvana da odem tamo, i zato što sam rođena gde sam rođena, divni vrli svet.... VISU sam dobila, da li sam srećna ne znam....

U vozu ka mojoj tvrđavi zatvorila sam Barselonu, skroz, zapisala je i spakovala u kofer uspomena, žao mi što je princeza čekala toliko dugo da ispričam priču o njoj, nije njena krivica, pisac je malo bezidejan ovih dana i serotoninske doze osciliraju i krugovi ili spirale se zatvaraju, i sve to spakovano u jedan mali život. Život koji je čudo sam po sebi, kako je neponovljivo rekao veliki Zoran, život koji je napravio jedan od 40000 spermatozoida koji se nikada ne pretvore u život, u to ime valja živeti govorio je Zoki, zato što time što smo rođeni, dodeljena nam je ogromna, nemerljiva privilegija i treba da je sa ponosom nosimo. Kada mislim o rođenima i srećnima, ne mogu da ne pomenem i one druge, one koji nisu imali šansu da nam se pridruže i da dišu naš vazduh, o njima je pisao Najveći Mika, Mika Baći, i njega ću samo da citiram i tako zatvorim ovu noć, koja je došla iza dana u kome se mnogo toga zatovrilo ili otvorilo, sve je to stvar interpretacije....

Ukradeno iz koncerta za 1001 bubanj


"XXIX

Ljubim ruke,
gospođice, devojčice i gospodo dečaci,
vama,
nerođenim u hotelskim sobama,
neželjenim i željenim,
vama,
čekanim uzaludno,

izbrisanim čaršavom ili sunđerom
iz matične knjige svojih vršnjaka.

Evo, jedan pogrešan tata večeras
plače nad vama, zaljuljan tako čudno
između najlepših snova
i najbanalnijih raka.

Dozvolite mi jednu zdravicu
uz šolju običnog mleka
u ovom trenutku kad me je čudna neka,
samrtna nežnost dotakla.

Dozvolite mi da vam na izmišljeno uho
šapnem ovo,
tiho,
tiho kao što mrmlja
kroz staru obnevidelu noć sanjiva reka,

tiho kao što šapću nad krovom
kiše od žutog i pozlaćenog stakla.

XXX

Ovo nije novogodišnja čestitka,
ni rođendanski poklon,
zacelo,

nego obična,
sasvim obična uspavanka,
kao kad vas vetar sretne
i poljubi u sanjivo oko.

Želim da vam svako vaše mrtvo jutro,
lepi moji,
bude strahovito belo.
I da ostane belo.

Želim da vam mrtvo nebo od zemlje,
lepi moji,
bude u korenju toplo,
ušuškano,
široko.
I da ostane tako široko.

XXXI

Želim da svi vi,
siroti kauboji sa maminim šeširima,

siroti nerođeni gusari,
izmazani oko usta džemom i medom,

želim da sve vi,
lepooke tatine maze,

- svi nerođeni, redom,

da svi vi tamo u klijanju,
u nekim budućim suncokretima
i žitnim poljima zrelim,
imate pod zemljom srce
kao lampion beli,
pa da vam vekovima
iz pogašenih zenica zrači.

Ja,
eto,
samo toliko svakome od vas želim.
Možda na izgleda mnogo.
Al' ipak – mnogo znači.

XXXII

Najzad,
ovo i nije novogodišnji poklon,
zacelo,
ni čestitka za vaš nepostojeći rođendan,

nego obična,
sasvim obična uspavanka,
kao kad vas vetar poljubi u pokojno čelo
i odgega se u san.

Ljubim vam ruke,
vi nerođeni,
evo se nešto po obrvi kao samoća oplelo.

Tiho.

Hajdemo tiho na prstima,
da se ne probude vaše umorne hotelske mame.

Iskradimo se vi i ja
da malo šetamo sami
kroz jednu kristalnu noć,
najlepšu noć na svetu.

Da se nagutamo belih kokica kiše.
I da nam nešto luckasto
prvi i poslednji put
teče niz dušu i niz odelo.

I jata bakarnog lišća
da nam dolete na rame.

Ljubim vam ruke,
vi, moji progutani krici.

Ljubim vam ruke,
vi, moje nerođene igračke,
utopljenici i spomenici"

što ih manje zavolem, manje mi njih nedostaje...

Kako se pomera ovo klatno životno, shvatam šta me muči u proteklim danima, muči me prolaznost opet, završava se jedan deo i počinje jedan drugi, i to uvek ostavlja trag. Neki dragi ljudi odlaze iz ovog grada, a neki novi nasmejani ulaze u život, koliko i kako ću to moći da "nosim" vreme će pokazati.... Noćas sam pokušavala da kažem dragom dečaku da to što odlazi iz života u kome je proveo 5 prethodnih godina nije kraj sveta, da to što izlazi iz dragog Groningena i ulazi u koznašta, takođe nije kraj sveta, da moramo da porastemo u jednom momentu, da što ga pre i bolje prepoznamo to smo veći i lepši i veličanstvaniji. O sebi ne mogu i ne smem, od sebe se bojim, sa sobom se borim, ali znam da imam ja te mehanizme, da su tu i da će da prorade kada ih budem trebala...Cmox jedan noćni za sve moje noćne tice i one koji to nisu i one koji nisu više moji, i one koji nikada to nisu bili. Sve je to stvar izbora, koje sami ovako svesni, pravimo, onako nam je kako sami izvezemo, nema tu velike filozofije, nema tu nikakve filozofije, samo goli život...

Oči su mi, znaš, pune one iste magle

Desio se jednom 26 jun godine gospodnje, u danima pre njega bila sam na jugu, na krovovima koje je gospodin Gaudi poklonio svom gradu. Nisam trčala po njima, onako kako ja to još uvek želim i znam jer su me lomile struje sa svih strana. Opet sam slaba, rećiće svet, baš takva sam, rećiću ja i voleću sebe takvu slabu. Barselona je umalo izbrisala prijetljstvo koje me je hranilo u ovom teškom i otrežnjavajućem Groningenškom životu, snagu koju sam, možda samo ja izmislila, i koja me je vodila kroz najgušće oluje i vraćala na zemlju kada sam letela, i vadila iz najdubljih provalija kada sam padala. Prijatelje svako od nas vidi na svoj način, oni su lični, kao ličnosti naše, ja ih volim i idealizujem ponekada, zato što su me ovi stari najdraži razmazili i naučili me da idelni postoje i da su moji, najlepši i najpametniji i najdraži na svetu. Naučili su me da pijem njihovu ljubav i da znam da su tu i da nikada, baš nikada ne moramo ništa da slažemo i sređujemo, jer su se svetovi poklopili. Ovi malo noviji su malo možda drugačiji, ili je moja slabost došla do tačke u kojoj za svaku moguću situaciju tražim potvrdu, potvrdu da sam dobra i pametna i lepa (možda) i da sam vredna nečije pažnje i vremena. Za slabost postoje razlozi razni, ali toliko daleko sada ne mogu da idem. Kažem da sam ja umalo izbrisala prijateljstvo, hajde da budem malo iskrenija prema sebi, i prema svetu, izbrisali smo, onaj koga sam ja smatrala jednim od najdražih prijatelja (i koga i dalje opasno volim) i ja, mi smo umalo izbrisali ono što sam ja doživljavala kao veliko prijateljstvo. Šta će od svega da ostane videćemo. Nekada iz pepela izjure požari neopisivih razmera, a nekada ostane prašina koju vetar razduva na sve strane, i jedno i drugo je snažno na svoj način.To je bio detalj koji je obeležio moj boravak u lepom olimpijskom gradu na Mediteranu, kako sam se borila sa svim tim, samo ja znam i neka tako nekako i ostane, mislim da sam se izborila.

Barselona je kao našminkana balerina, sva je u tirkiznom i sva je valovita i okupana suncem i oblicima i bojama kojima ju je nakinđurio gospodin Gaudi, genije tragične sudbine. Osmesi turista i rezigniranost njenih (kako mi lepo kada se gradu obraćam u ženskom rodu :)) meštana, sve zajedno spakovano u tu lađu koja se njiše na plavom moru. Lepotica svesna svoje posebnosti. Ponešto sam videla, poneku čaroliju baš snažno osetila, ali opet su moju impresiju, opštu impresiju ofomrili ljudi. Jedan zlatan momak Italijan, koji nas je proveo kroz neke njemu drage delove i spremio nevidjenu večeru, draga Rumunka koja nas je ugostila u našem poslednjem danu, i moji saputnici, Litvanka nasmejana i njen bata, nasmejani i euforični far too much za moje tadašnje mentalno stanje, furije dve drage koje nisam mogla da iznesem na baš najbolji način i “moj” ili ne Primož, koji se odlično uklopio u euforiju. Ja sam trčala za njima, uglavnom, od trčanja dobila opasnu upalu mišića, pokušavala da doživim grad tako u trku, sakrivala se u nekim gotskim malim ulicama, i pomalo plakala nad svim i zbog svega, razloge je lako isčeprkati kada naiđe vreme za plakanje, negde se nešto lomilo u meni, osećaji i predosećaji i strahovi i pitanja, i još sam slabija, i opet se volim takvu slabu…

Groningen me je opet sačekao moj i čaroban i otvoren i dugo smo se držali za ruke, moj gradić i ja i smišljali šta i kako nam je činiti… U noći 25 juna dobila sam buket narandžastih ruža, diplomu A iz plivanja (da ne bude zabune, nisam ja nikakav plivački mag, to je ono što holandska dečica dobijaju kada napune 5-6 godina, ali meni je sve to bila neviđena zabava, i da mi nije bilo tog bazena odavno bih se izgubila u svojoj magli.) i veliki aplauz kada sam otplivala kraul (na ovaj deo sam izuzetno ponosna jer je to bila jedna od mojih misija životnih, naučiti da plivam dobar kraul, i naučila sam, sada idemo dalje.). Tu noć se igrao neki fudbal negde, čini mi se, tu noć sam otišla da poljubim drugara za srećan put, tu noć sam opet malo plakala, tu noć sam odgledala fenomenalnu epizodu Ally Mcbeal, tu noć sam i opet počela da se smejem, sebi malo, životu malo, ideji da iz svake baš svake naizgled nerešive pozicije postoji izlaz, tu noć sam mirno spavala. 26 jun, sa kojim sam počela, i sa kojim ću da završim ovu priču počeo najlepše, najlepše, da ne improvizujem, samo ću da citiram moje mače

"Draga Milena, ne znam da li ti je Dzeski javila: danas u 15h brani diplomski rad, dugo čekani. Pošto je jedno izgubljeno biće i u gužvi je, širi dalje i držimo strah, nadam se da se vidimo ovog ljeta uskoro i da si dobro. Nisam bila na mailu dugo i ne znam šta se dešava, saznaću pa se javljam! Ljubav, sve poljupci…."
Onda je Milena napisala:
"Zlato drago, Milena opet tonula duboko, sada se vraća nekako, plašim se ponekada da ljubav neću naći, onda se setim vas i shvatim da je imam, onu najjaču. Volim te zlato i grli ovo moje dipl. čudo danas najviše za mene." Onda smo pričale nas tri malo, Dzeskičica, miš jedan, je dobila pohvale od čoveka koji je težak na pohvalama, mog omiljenog profesora, rekao je nešto kao :”Žao mi je što ne postoji ocena 11”. U tom danu pisala je i Elsana pretrpana obavezama, ali žrtva je mala kada se gleda malo dalje unapred, znamo svi mi to, i Ivana – srce pažljivo i duša srodna, Ducka se sigurno zevzečila sa svojom Petrom, a Bika, pa samo nisam stigla da joj se javim i kazem kako sam, ali znam da je bila tu, a Olgica, pa opet moram da je zovem glasno da mi se javi ako je tamo negde, a Irena, moje mače dr Irena, negde se šeta po amerikama i smišlja kako da nam svima uredi živote, znam da ima magičan plan i znam da će da radi na kraju :). U tom danu sam smislila šta ću da poklonim sebi kao nagradu za to što ću možda nekada doktorirati(o tome ću pisati neki drugi put, previše bi emocija bilo spakovano u ovo malo prostora, meni već teško da ih gutam), opet je moja Milena (Italijankica draga koja je moja avanturistička duša) izašla pred mene sa brilijantnim idejama i nema pojma koliko mi je promenila život, opet veoma efikasno i bez mnogo filozofije, u sekundi ili dve, sve se obojilo. Maruškica je rekla da moram da naučim da volim sebe. I ja kažem, da mi dosta što volim sve vas nako najjače, za sebe, biće, biće…

Zvoni mi stih u glavi već danima, samo ću da ga uključim, ima valjda nekog razloga zašto je tu “Ljudi su pokvarena rasa, prljava i zla, i ko ljude sluša, taj uvek nastrada…” I samo još kažem da zbog onih koji ne uskaču unutar ovih poslednjih navodnika koje stavljam u moju priču, zbog njih ću da se smejem, i sa njima i za njih ću da živim, vaka, poluneurotiča, jako setna, prilično izgubljena, totalni tragikus nepodošljivitus, opet i uvek samo svoja.

no title...

Misila sam da nikada više neću gledati ovakve prizore u mojoj Srbiji, nadala se potajno, ne dovoljno snažno, izgleda, izgleda da sam zato izbeglica iz iste, zato što nisam bila spremna na još jednu porciju nemira, kukavica koja je napustila brod koji tone, to sam, nisam ponosna, nisam zadovoljna, nisam srećna, ništa sam u ovim danima, jedno veliko prazno ništa....

Šta nam se to dešava? Gori mi grad, gori mi srce, zapaljeno, već neko vreme raznim gorivima, sada samo pepeo, tamo odakle dolazim sve se ruši, zvala batu telefonom da vidim da li je na sigurnom, i gde je to noćas i ovih dana sigurno u mom gradu i svim našim gradovima. Bila sam na času ronjenja i uživala tamo, i biciklirala nazad, nekih pola sata možda i smeškala se usput i uparkirala se takva nasmešene i onda upalila vesti i raznelo me opet, i opet u milion parčića. Ova zgrada, ona zgrada, pljačkanje mog Beograda,pa mrzim ih, najsnažnije ih mrzim sve te varvare. Od takvog patriotizma moja Srbija, zemlja invalid, sa amputiranim delovima, sve manja i manja, sve bespomoćnija i bespomoćnija, će da oboli neizlečivo i nema onda nazad i nema onda ni ono zrno nade da možda nekada, možda, nema, bojim se da nema... Neće moja Srbija da nauči da zemlju čine ljudi, i da ako svi odu, niko neće ostati i da će onda samo pacovi da tumaraju ulicama, možda to jeste cilj, da se pacovima oslobodi prostor. Svi su neprijatelji, po svakoj osnovi, ja sam tužna i objašnjavam prijateljima da mi nisu neprijatelji, da i ja jesam Srbija i da sam ja protivteža tom ludilu, koliko je ludilu moguće stajati na balansu. Sve svima jasno, ali agonija se nastavlja i ja se budim sa strahom, šta će doneti novi dan i hoće li moj brat biti na sigurnom, hoćete li svi vi biti na sigurnom, možete li u svom ovom ludilu, ja sam vam pisala i javljala se i znam da to ne donosi mnogo, ali sam sa vama uvek. Kakvo bunilo, kakva bespomoćnost, kakva histerija, kakva tuga, nemerljiva, neobuhvativa, neizlečiva, baš...

Nadam se da će se zemljotresi umirtiti, trebalo prijatelj Francuz da dođe sa mnon u Bg u martu, i Primzica razmišljao o tome, sada se malo plašim da bilo koga dovodim, za sebe mi lako, ali za druge, ne znam, nisam pametna. Kakvo besnilo, najbesnije.

Hej Srbijo, rano...

Ko zna kad ćemo se sresti...

"U ravnici svima ravno, rode moj...
Pa je čovek nekad planina u njoj...
Požare smo tuđe gasili,
da li smo bar dušu spasili?
Svi su nas za rukav vukli,
lakoverni i podmukli...
Tuče grom po samom oraju...
Ne vole nas, i ne moraju...
Ma slušaj, kere laju kad koga ne poznaju!"

Što vako? Samo tako:) Naišlo, pa treba da prođe :). Na zemlju bez zemlje me podseti uvek, na ono naše inaćenje sebi samima, na ovu ludnicu u zemlji nedođiji i sve ludnice u kojima sam do sada živela, samo što ovo nekako više boli, jer nisi tamo, a osećaš to nešto kao svoje, a ne znaš imaš li više pravo na to parče domovine ili si samo bedno gunđalo iz nigde, i šta te se samo tiče sa 2000 km udaljenosti, pih, kako nekako nakrivo sve to.

Kaže Sanjica danas, bolesni svi, i još kaže "Ponosni, Serbski narod " i meni srce puca od besa i tuge i brige i gorčine i bljak u ustima opet, opet, opet.... Ma...

Oprosti velika reko, al' ja sam morao preko...

U glavi mi mećava, da li od snega koji je pao ovde drugog dana februara, snega koji je bio belji, čarobniji i kratkotrajniji, od mnogih snegova koji su padali u prošlosti, kratkotrajan kao radost, ili od straha koji se nakupio u meni dok je za mnom hodao nepoznat čovek i pričao i pričao, a ja blesavo i hrabro ušla u rođeni stan pokazavši mu gde živim, možda sam porasla, možda me baš briga, možda sam prestala da se bojim strahova i bojanja, ili od neizvesnosi u kojoj živim, ne znam, još ne znam kako je glasala moja Srbija… Čekam vesti, i molim se tajno, čini mi se da se po prvi put ozbiljno obraćam onom gore i molim ga da me prijatno iznenadi… Pre nekoliko dana sam bila u jednoj klinici, razgovarala sa doktorom o nekim problemima koje sam imala, sve je prošli, i sve je ok, problemi se smanjili, fizički se smanjili, mentalno još pomalo zabole, ali vreme će da učini svoje, to je rekao gospodin doktor, i još je rekao, kada je čuo da sam iz Srbije “You vote the wrong people again.” Hej, evo ih vesti na B92, kaže gospodin predsednik :”Mogu da objavim da smo pobedili svi zajedno.”. Hvala gospodine predsedniče, we don’t vote the wrong people. Drago mi je da smo pobedili, drago mi ja da su oni koji su glasali dali šansu meni i mnogima da se još neko vreme nadamo da imamo šanse da nam bude bolje, nekada…

Vratila sam se iz bioskopa, baš sada, sa festivala jednog - IFFR (International Film Festival Rotterdam), nešto što jeste bleđa kopija mog FEST-a, uz koji sam zimovala u mom Bg-u od neke ‘95, kada sam bila ponosni član tima, upoznala Terija Džonsa, dobila fotgrafiju sa autogramom i mislila. “aha, sada se svet otvara za mene” pa godinama posle, svet se otvorio tek 10 godina posle, ali neću da kukam opet, sada sam ok i tako ću da se ponašam! Znate za moju strast i kako volim sama da se zavalim u bioskopska sedišta (još ako su udobna i ako ima mesta za noge :)) i da plovim tim morima, nestajem, analziram posle, razmišljam o idejama i porukama. Pogledala sam ukupno 6 filmova. Japanski “This world of ours” i “Dai nipponjin”, ruski “Nothing personal”, bosanski “Teško je biti fin”, estonski "Magnus" i na kraju američki “I’m not there” i nisu razočarali. Neki su nekako surovo pričane priče, japanska realnost, gubljenje budućnosti još dok je to samo ideja, konkurencija koja te jede još dok si srednjoškolac, mladi ljudi koji su izgubljeni u svojim strahovima i analizama, potreba da se uradi nešto veliko, pa makar to bilo i na rođenu štetu ili na štetu drugih ljudi, ako si neprimetan, onda ne postojiš, ako ne postojiš onda te nema, veoma jednostavno, ruski opis muške samoživosti i korišćenja sitacija gde napuštene utučene žene bivaju glupe jer su osetljive i jer dozvole sebi da poveruju da nije sve završeno za njih, ili dozvole sebi da poveruju da mogu da promene svet oko sebe, bosanska mućkalica puna fenomenalnog humora, o životu, besmislu rata, olimpijadi kao najlepšoj uspomeni koju Sarajevo nosi, ratu kao najjadnijoj, jednom muškarcu koji pokušava da postane bolji čovek zbog ljubavi, ženi koja uspeva da ga motiviše da se okrene u pravom smeru, estonska suluda priča o ocu koji je mirno posmatrao kako mu sin odlazi u smrt, zato što je hteo da ispoštuje njegovu odluku, sumrona, mračna, istinita priča o dečaku koji je rastao bez ljubavi i nije uspeo da se izbori, američki san o Bobu Dilanu, pesmama koje je pisao, životu koji je živeo, likovima koje je izmišljao, tehnički odlično urađen film, ali sadržajno je moglo da bude sat vremena kraće.

Uh, eto, bojala sam se da ne zaboravim sve ovo, i nisam i neću. Ovu noć u kojoj se radujem zbog Srbije i svih vas koji ste tamo i koje beskrajno volim, zbog toga što se nije navukao mrak, još uvek nije onaj najgori mrak, zbog toga što ću, uz sav svoj cinizam, ipak pomalo da se nadam da ćemo se družiti nekada u jednoj srećnijoj državi, makar to bili samo moji kratkotrajni obilasci svih vas, ali da nam budu srećniji.

Niko ne zna kao vi i ja, kakva li je suza stihija...

Došao mi i prošao Januar, onaj koji volem i ne volem, "u svakom snegu vidim iste tragove, tragove malih stopa, broj trideset i ko zna". Januar mi doneo Balaševića, čežnju najstariju, miris i ukus suzica sa njegovih koncerata, 94-ta tamo neka u Bg-u, ja najsrećnija na svetu, devojčurak, u oblacima, raste uz svog idola... Januar bez snega ovde, nedostaje mi, nedostaje mi da brojim pahuljčice i slušam ih kako se nižu jedna na drugu u noćima, nedostaje mi osmeh najveći kada ga vidim i popijem malo.

Samo bih da zgužvam ove dane i bacim ih u kantu, takvi mi nekakvi, pokvareni, oni dani kojih ne bih baš da se sećam... Nešto me reči neće noćas, ukrašću ih nekoliko od Mike mog, za vas i mene i za laku noć


RADUJ SE...

Ovo je meni prišapnuo persijski pesnik Saadi:
„Bio sam jednom nesrećan što nemam
cipela. Onda, prolazeći pored vrata džamije
u Damasku, videh čoveka koji nema
noge.“
Raduj se što si živ, sine moj. Mnogi uopšte
nikad nisu ni rođeni.

Svako na svetu ima po jednu dužnost koju
nikada nije imao niko drugi. Odgonetaj
je odmah. Nemoj da dočekaš godine, da
staneš nasred sveta i pitaš: šta ću biti?
Najteža zagonetka je detinjstvo, ali ono
jedino ima odgovor.

Raduj se što si dete. To je velika stvar. I
ponavljaj u sebi, ponavljaj jednu jedinu
ozbiljnu opomenu među svim igrama:
„Stići će samo onaj koji ide.“


ps

Duckice, bila si najlepša i najsrećnija mlada na svetu :)(Od mlada (ako je ovo množina)koje sam ja videla) Izvinjavam se svim drugim mladama :)

Irenče, mače, ja se javila pa nestala, nisam, malo sam sebična i ne pričam ovih dana, ali otvoriću se ja, znaš da hoću :)

Moje drage Jasminčice i Biljičice, ako čitate, ako vam internet veza dozvoljava, tu sam, volim vas i nema me bez vas, to sve znate i kada ćutim.

Biko, razgovarale smo posle milion godina, o čudima, pravdi i nepravdi o onome od čega ću praviti romane jednog dana...

Iko, zlato, tu sam, ne bežim, ne bežim, ne bežim, samo da se podignem iz ringa i malo osvežim i eto me, eto me, eto me...


Olgice, Olgice, Olgice!!! Gde si? Kako si? Pošalji mi neki znak da znam da si živa! Volim te i mislim na tebe, znaš, znaš, znaš!

Elkičice, dušo, radim, radim, radim, i ne razmišljam, ne razmišlajm, i ja tebe grlim najjače!


I za kraj, baš za kraj, ovaj deo ne znam kako profesionalno da ubacim, pa samo ostavljam link, da vidite šta me nosi ovih dana, Balašević jedini, opet i naravno, samo ovo nešto blesavo i čarobno i ne baš tako često čuveno...

Za vas, za laku noć i bolja jutra :)

http://nl.youtube.com/watch?v=MZ3cwwk4kQ8

"da li smo bar dušu spasili???"

Život je san

Pružio sam tebi ruke, ti mi ruke nisi dala… -Kaže Arsen. Tuga mi – kaže netko drugi, meni samo slike pred očima, slike koje treba smestiti u neki kutak svesti i naučiti kako da se živi sa njima, ne sa slikama, već sa emocijama koje su se bespovratno zalepile za njih. Ja moram da pišem, opet, o svemu, o sebi, kako dosadno i jednolično, ali samo sebe imam, istina najveća, samo sebe imam, i moje bisere, koje ne želim da imenujem, svi ćete se naći u ovoj ogrlici koja se zalepila za jedan malo istrošen vrat. Istrošile ga zablude, nadanja, da će, možda baš ovaj put imati ruku koja će se uklopiti u kalup i ostati tu da ga oplemenjuje. Neće, bar ova ruka, ova koja je najsvežija u sećanju. I šta, kog vraga, sada pišem? Pišem o letovima i snovima. Sanjalo me nešto, nosilo nebom ka jugu i putevima ka veselom zapadu. Jug mi doneo sreću i potvrdu stare spoznaje da je prijateljstvo najsnažnija i najvažnija voda koju pijem, ukus vode i ukus soli, ukus vode, pomešan sa mirisima ostvarenih snova, jedna od najdražih prijateljica i ja, Lisabon nam se otvorio različit i šaren i star i novi i fado i ljudi otvorenih srca i fudbal i okean i istorija i nova era i raskoš i beda, sve zajedno, bez maski, bez šminke, onako kako je, uzbudljivo, opipljivo, prisutno, onoliko tvoje koliko ti to želiš. U Lisabonu doletela novogdišnja poruka, od jedne, u tom momentu, zatvorene priče, jedne noći u kojoj je alkohol pobedio razum, i nije to bila prva noć takva, alkohol nam se umeša u dane, takvi smo, pijani od ljubavi i bola i težine uvek… Od poruke se napravio plan, ne razumem, kako sam to dozvolila, ma razumem, pomislila sam da je iskreno i čisto i poželala da se oprobam i odem za srcem i budem uhvaćena u tu priču, gde srca nije bilo. Bilo jedno, moje, opijeno lepotom i otkrivanjima jedne nove male vesele i uređene države, i otkrivanjem jednog bića, tako sam mislila, otkrivanjem mene same, tako sada znam, Otkrila sam se, sklonila štit i opet bila zgažena, kao mrav, bez osvrtanja, bez izvini, samo nisam zaljubljen i to je to. Možda, ako mi daš par destina godina, možda se zaljubim, ne dam ti godine, nemam ih dovoljno ni za sebe samu, zašto bi ih tebi davala. Odnele me želje i žudnje, prevario me pogled, koji je izgledao topao i otvoren, prevarile me reči i držanje za ruku, moja ruka je moje ja, ne vide svi svet istim očima, nekima je ruka samo oslonac, ako su nesigurni, ako im treba neko da se malo pridrže za njega, i pridržao se za mene, sasvim sigurno, i kada smo našli sigurno tle onda ju je pustio i otpratio na autobus za nazad ka njoj, nije to ono za čim je tragao, nije ni ona tragala za novim neznanjima, samo se opet ponadala, da će biti hrabrih i plemenitih i otvorenih, onakvih kakvih više nema, bar ne za nju. Teško mi da opišem, znaću ja, kada budem čitala, to valjda i jeste ideja da se ja nekada prisetim mene sada i nasmejem se na sav glas svojoj lakomislenosti i bezrezervnoj veri u ljude. Ma, nema veze, verovaću i sledeći put još jače i snažnije, makar me nestalo zbog moga verovanja.