Niko ne zna kao vi i ja, kakva li je suza stihija...

Došao mi i prošao Januar, onaj koji volem i ne volem, "u svakom snegu vidim iste tragove, tragove malih stopa, broj trideset i ko zna". Januar mi doneo Balaševića, čežnju najstariju, miris i ukus suzica sa njegovih koncerata, 94-ta tamo neka u Bg-u, ja najsrećnija na svetu, devojčurak, u oblacima, raste uz svog idola... Januar bez snega ovde, nedostaje mi, nedostaje mi da brojim pahuljčice i slušam ih kako se nižu jedna na drugu u noćima, nedostaje mi osmeh najveći kada ga vidim i popijem malo.

Samo bih da zgužvam ove dane i bacim ih u kantu, takvi mi nekakvi, pokvareni, oni dani kojih ne bih baš da se sećam... Nešto me reči neće noćas, ukrašću ih nekoliko od Mike mog, za vas i mene i za laku noć


RADUJ SE...

Ovo je meni prišapnuo persijski pesnik Saadi:
„Bio sam jednom nesrećan što nemam
cipela. Onda, prolazeći pored vrata džamije
u Damasku, videh čoveka koji nema
noge.“
Raduj se što si živ, sine moj. Mnogi uopšte
nikad nisu ni rođeni.

Svako na svetu ima po jednu dužnost koju
nikada nije imao niko drugi. Odgonetaj
je odmah. Nemoj da dočekaš godine, da
staneš nasred sveta i pitaš: šta ću biti?
Najteža zagonetka je detinjstvo, ali ono
jedino ima odgovor.

Raduj se što si dete. To je velika stvar. I
ponavljaj u sebi, ponavljaj jednu jedinu
ozbiljnu opomenu među svim igrama:
„Stići će samo onaj koji ide.“


ps

Duckice, bila si najlepša i najsrećnija mlada na svetu :)(Od mlada (ako je ovo množina)koje sam ja videla) Izvinjavam se svim drugim mladama :)

Irenče, mače, ja se javila pa nestala, nisam, malo sam sebična i ne pričam ovih dana, ali otvoriću se ja, znaš da hoću :)

Moje drage Jasminčice i Biljičice, ako čitate, ako vam internet veza dozvoljava, tu sam, volim vas i nema me bez vas, to sve znate i kada ćutim.

Biko, razgovarale smo posle milion godina, o čudima, pravdi i nepravdi o onome od čega ću praviti romane jednog dana...

Iko, zlato, tu sam, ne bežim, ne bežim, ne bežim, samo da se podignem iz ringa i malo osvežim i eto me, eto me, eto me...


Olgice, Olgice, Olgice!!! Gde si? Kako si? Pošalji mi neki znak da znam da si živa! Volim te i mislim na tebe, znaš, znaš, znaš!

Elkičice, dušo, radim, radim, radim, i ne razmišljam, ne razmišlajm, i ja tebe grlim najjače!


I za kraj, baš za kraj, ovaj deo ne znam kako profesionalno da ubacim, pa samo ostavljam link, da vidite šta me nosi ovih dana, Balašević jedini, opet i naravno, samo ovo nešto blesavo i čarobno i ne baš tako često čuveno...

Za vas, za laku noć i bolja jutra :)

http://nl.youtube.com/watch?v=MZ3cwwk4kQ8

"da li smo bar dušu spasili???"

Život je san

Pružio sam tebi ruke, ti mi ruke nisi dala… -Kaže Arsen. Tuga mi – kaže netko drugi, meni samo slike pred očima, slike koje treba smestiti u neki kutak svesti i naučiti kako da se živi sa njima, ne sa slikama, već sa emocijama koje su se bespovratno zalepile za njih. Ja moram da pišem, opet, o svemu, o sebi, kako dosadno i jednolično, ali samo sebe imam, istina najveća, samo sebe imam, i moje bisere, koje ne želim da imenujem, svi ćete se naći u ovoj ogrlici koja se zalepila za jedan malo istrošen vrat. Istrošile ga zablude, nadanja, da će, možda baš ovaj put imati ruku koja će se uklopiti u kalup i ostati tu da ga oplemenjuje. Neće, bar ova ruka, ova koja je najsvežija u sećanju. I šta, kog vraga, sada pišem? Pišem o letovima i snovima. Sanjalo me nešto, nosilo nebom ka jugu i putevima ka veselom zapadu. Jug mi doneo sreću i potvrdu stare spoznaje da je prijateljstvo najsnažnija i najvažnija voda koju pijem, ukus vode i ukus soli, ukus vode, pomešan sa mirisima ostvarenih snova, jedna od najdražih prijateljica i ja, Lisabon nam se otvorio različit i šaren i star i novi i fado i ljudi otvorenih srca i fudbal i okean i istorija i nova era i raskoš i beda, sve zajedno, bez maski, bez šminke, onako kako je, uzbudljivo, opipljivo, prisutno, onoliko tvoje koliko ti to želiš. U Lisabonu doletela novogdišnja poruka, od jedne, u tom momentu, zatvorene priče, jedne noći u kojoj je alkohol pobedio razum, i nije to bila prva noć takva, alkohol nam se umeša u dane, takvi smo, pijani od ljubavi i bola i težine uvek… Od poruke se napravio plan, ne razumem, kako sam to dozvolila, ma razumem, pomislila sam da je iskreno i čisto i poželala da se oprobam i odem za srcem i budem uhvaćena u tu priču, gde srca nije bilo. Bilo jedno, moje, opijeno lepotom i otkrivanjima jedne nove male vesele i uređene države, i otkrivanjem jednog bića, tako sam mislila, otkrivanjem mene same, tako sada znam, Otkrila sam se, sklonila štit i opet bila zgažena, kao mrav, bez osvrtanja, bez izvini, samo nisam zaljubljen i to je to. Možda, ako mi daš par destina godina, možda se zaljubim, ne dam ti godine, nemam ih dovoljno ni za sebe samu, zašto bi ih tebi davala. Odnele me želje i žudnje, prevario me pogled, koji je izgledao topao i otvoren, prevarile me reči i držanje za ruku, moja ruka je moje ja, ne vide svi svet istim očima, nekima je ruka samo oslonac, ako su nesigurni, ako im treba neko da se malo pridrže za njega, i pridržao se za mene, sasvim sigurno, i kada smo našli sigurno tle onda ju je pustio i otpratio na autobus za nazad ka njoj, nije to ono za čim je tragao, nije ni ona tragala za novim neznanjima, samo se opet ponadala, da će biti hrabrih i plemenitih i otvorenih, onakvih kakvih više nema, bar ne za nju. Teško mi da opišem, znaću ja, kada budem čitala, to valjda i jeste ideja da se ja nekada prisetim mene sada i nasmejem se na sav glas svojoj lakomislenosti i bezrezervnoj veri u ljude. Ma, nema veze, verovaću i sledeći put još jače i snažnije, makar me nestalo zbog moga verovanja.