Život je san

Pružio sam tebi ruke, ti mi ruke nisi dala… -Kaže Arsen. Tuga mi – kaže netko drugi, meni samo slike pred očima, slike koje treba smestiti u neki kutak svesti i naučiti kako da se živi sa njima, ne sa slikama, već sa emocijama koje su se bespovratno zalepile za njih. Ja moram da pišem, opet, o svemu, o sebi, kako dosadno i jednolično, ali samo sebe imam, istina najveća, samo sebe imam, i moje bisere, koje ne želim da imenujem, svi ćete se naći u ovoj ogrlici koja se zalepila za jedan malo istrošen vrat. Istrošile ga zablude, nadanja, da će, možda baš ovaj put imati ruku koja će se uklopiti u kalup i ostati tu da ga oplemenjuje. Neće, bar ova ruka, ova koja je najsvežija u sećanju. I šta, kog vraga, sada pišem? Pišem o letovima i snovima. Sanjalo me nešto, nosilo nebom ka jugu i putevima ka veselom zapadu. Jug mi doneo sreću i potvrdu stare spoznaje da je prijateljstvo najsnažnija i najvažnija voda koju pijem, ukus vode i ukus soli, ukus vode, pomešan sa mirisima ostvarenih snova, jedna od najdražih prijateljica i ja, Lisabon nam se otvorio različit i šaren i star i novi i fado i ljudi otvorenih srca i fudbal i okean i istorija i nova era i raskoš i beda, sve zajedno, bez maski, bez šminke, onako kako je, uzbudljivo, opipljivo, prisutno, onoliko tvoje koliko ti to želiš. U Lisabonu doletela novogdišnja poruka, od jedne, u tom momentu, zatvorene priče, jedne noći u kojoj je alkohol pobedio razum, i nije to bila prva noć takva, alkohol nam se umeša u dane, takvi smo, pijani od ljubavi i bola i težine uvek… Od poruke se napravio plan, ne razumem, kako sam to dozvolila, ma razumem, pomislila sam da je iskreno i čisto i poželala da se oprobam i odem za srcem i budem uhvaćena u tu priču, gde srca nije bilo. Bilo jedno, moje, opijeno lepotom i otkrivanjima jedne nove male vesele i uređene države, i otkrivanjem jednog bića, tako sam mislila, otkrivanjem mene same, tako sada znam, Otkrila sam se, sklonila štit i opet bila zgažena, kao mrav, bez osvrtanja, bez izvini, samo nisam zaljubljen i to je to. Možda, ako mi daš par destina godina, možda se zaljubim, ne dam ti godine, nemam ih dovoljno ni za sebe samu, zašto bi ih tebi davala. Odnele me želje i žudnje, prevario me pogled, koji je izgledao topao i otvoren, prevarile me reči i držanje za ruku, moja ruka je moje ja, ne vide svi svet istim očima, nekima je ruka samo oslonac, ako su nesigurni, ako im treba neko da se malo pridrže za njega, i pridržao se za mene, sasvim sigurno, i kada smo našli sigurno tle onda ju je pustio i otpratio na autobus za nazad ka njoj, nije to ono za čim je tragao, nije ni ona tragala za novim neznanjima, samo se opet ponadala, da će biti hrabrih i plemenitih i otvorenih, onakvih kakvih više nema, bar ne za nju. Teško mi da opišem, znaću ja, kada budem čitala, to valjda i jeste ideja da se ja nekada prisetim mene sada i nasmejem se na sav glas svojoj lakomislenosti i bezrezervnoj veri u ljude. Ma, nema veze, verovaću i sledeći put još jače i snažnije, makar me nestalo zbog moga verovanja.