no title...

Misila sam da nikada više neću gledati ovakve prizore u mojoj Srbiji, nadala se potajno, ne dovoljno snažno, izgleda, izgleda da sam zato izbeglica iz iste, zato što nisam bila spremna na još jednu porciju nemira, kukavica koja je napustila brod koji tone, to sam, nisam ponosna, nisam zadovoljna, nisam srećna, ništa sam u ovim danima, jedno veliko prazno ništa....

Šta nam se to dešava? Gori mi grad, gori mi srce, zapaljeno, već neko vreme raznim gorivima, sada samo pepeo, tamo odakle dolazim sve se ruši, zvala batu telefonom da vidim da li je na sigurnom, i gde je to noćas i ovih dana sigurno u mom gradu i svim našim gradovima. Bila sam na času ronjenja i uživala tamo, i biciklirala nazad, nekih pola sata možda i smeškala se usput i uparkirala se takva nasmešene i onda upalila vesti i raznelo me opet, i opet u milion parčića. Ova zgrada, ona zgrada, pljačkanje mog Beograda,pa mrzim ih, najsnažnije ih mrzim sve te varvare. Od takvog patriotizma moja Srbija, zemlja invalid, sa amputiranim delovima, sve manja i manja, sve bespomoćnija i bespomoćnija, će da oboli neizlečivo i nema onda nazad i nema onda ni ono zrno nade da možda nekada, možda, nema, bojim se da nema... Neće moja Srbija da nauči da zemlju čine ljudi, i da ako svi odu, niko neće ostati i da će onda samo pacovi da tumaraju ulicama, možda to jeste cilj, da se pacovima oslobodi prostor. Svi su neprijatelji, po svakoj osnovi, ja sam tužna i objašnjavam prijateljima da mi nisu neprijatelji, da i ja jesam Srbija i da sam ja protivteža tom ludilu, koliko je ludilu moguće stajati na balansu. Sve svima jasno, ali agonija se nastavlja i ja se budim sa strahom, šta će doneti novi dan i hoće li moj brat biti na sigurnom, hoćete li svi vi biti na sigurnom, možete li u svom ovom ludilu, ja sam vam pisala i javljala se i znam da to ne donosi mnogo, ali sam sa vama uvek. Kakvo bunilo, kakva bespomoćnost, kakva histerija, kakva tuga, nemerljiva, neobuhvativa, neizlečiva, baš...

Nadam se da će se zemljotresi umirtiti, trebalo prijatelj Francuz da dođe sa mnon u Bg u martu, i Primzica razmišljao o tome, sada se malo plašim da bilo koga dovodim, za sebe mi lako, ali za druge, ne znam, nisam pametna. Kakvo besnilo, najbesnije.

Hej Srbijo, rano...

Ko zna kad ćemo se sresti...

"U ravnici svima ravno, rode moj...
Pa je čovek nekad planina u njoj...
Požare smo tuđe gasili,
da li smo bar dušu spasili?
Svi su nas za rukav vukli,
lakoverni i podmukli...
Tuče grom po samom oraju...
Ne vole nas, i ne moraju...
Ma slušaj, kere laju kad koga ne poznaju!"

Što vako? Samo tako:) Naišlo, pa treba da prođe :). Na zemlju bez zemlje me podseti uvek, na ono naše inaćenje sebi samima, na ovu ludnicu u zemlji nedođiji i sve ludnice u kojima sam do sada živela, samo što ovo nekako više boli, jer nisi tamo, a osećaš to nešto kao svoje, a ne znaš imaš li više pravo na to parče domovine ili si samo bedno gunđalo iz nigde, i šta te se samo tiče sa 2000 km udaljenosti, pih, kako nekako nakrivo sve to.

Kaže Sanjica danas, bolesni svi, i još kaže "Ponosni, Serbski narod " i meni srce puca od besa i tuge i brige i gorčine i bljak u ustima opet, opet, opet.... Ma...

Oprosti velika reko, al' ja sam morao preko...

U glavi mi mećava, da li od snega koji je pao ovde drugog dana februara, snega koji je bio belji, čarobniji i kratkotrajniji, od mnogih snegova koji su padali u prošlosti, kratkotrajan kao radost, ili od straha koji se nakupio u meni dok je za mnom hodao nepoznat čovek i pričao i pričao, a ja blesavo i hrabro ušla u rođeni stan pokazavši mu gde živim, možda sam porasla, možda me baš briga, možda sam prestala da se bojim strahova i bojanja, ili od neizvesnosi u kojoj živim, ne znam, još ne znam kako je glasala moja Srbija… Čekam vesti, i molim se tajno, čini mi se da se po prvi put ozbiljno obraćam onom gore i molim ga da me prijatno iznenadi… Pre nekoliko dana sam bila u jednoj klinici, razgovarala sa doktorom o nekim problemima koje sam imala, sve je prošli, i sve je ok, problemi se smanjili, fizički se smanjili, mentalno još pomalo zabole, ali vreme će da učini svoje, to je rekao gospodin doktor, i još je rekao, kada je čuo da sam iz Srbije “You vote the wrong people again.” Hej, evo ih vesti na B92, kaže gospodin predsednik :”Mogu da objavim da smo pobedili svi zajedno.”. Hvala gospodine predsedniče, we don’t vote the wrong people. Drago mi je da smo pobedili, drago mi ja da su oni koji su glasali dali šansu meni i mnogima da se još neko vreme nadamo da imamo šanse da nam bude bolje, nekada…

Vratila sam se iz bioskopa, baš sada, sa festivala jednog - IFFR (International Film Festival Rotterdam), nešto što jeste bleđa kopija mog FEST-a, uz koji sam zimovala u mom Bg-u od neke ‘95, kada sam bila ponosni član tima, upoznala Terija Džonsa, dobila fotgrafiju sa autogramom i mislila. “aha, sada se svet otvara za mene” pa godinama posle, svet se otvorio tek 10 godina posle, ali neću da kukam opet, sada sam ok i tako ću da se ponašam! Znate za moju strast i kako volim sama da se zavalim u bioskopska sedišta (još ako su udobna i ako ima mesta za noge :)) i da plovim tim morima, nestajem, analziram posle, razmišljam o idejama i porukama. Pogledala sam ukupno 6 filmova. Japanski “This world of ours” i “Dai nipponjin”, ruski “Nothing personal”, bosanski “Teško je biti fin”, estonski "Magnus" i na kraju američki “I’m not there” i nisu razočarali. Neki su nekako surovo pričane priče, japanska realnost, gubljenje budućnosti još dok je to samo ideja, konkurencija koja te jede još dok si srednjoškolac, mladi ljudi koji su izgubljeni u svojim strahovima i analizama, potreba da se uradi nešto veliko, pa makar to bilo i na rođenu štetu ili na štetu drugih ljudi, ako si neprimetan, onda ne postojiš, ako ne postojiš onda te nema, veoma jednostavno, ruski opis muške samoživosti i korišćenja sitacija gde napuštene utučene žene bivaju glupe jer su osetljive i jer dozvole sebi da poveruju da nije sve završeno za njih, ili dozvole sebi da poveruju da mogu da promene svet oko sebe, bosanska mućkalica puna fenomenalnog humora, o životu, besmislu rata, olimpijadi kao najlepšoj uspomeni koju Sarajevo nosi, ratu kao najjadnijoj, jednom muškarcu koji pokušava da postane bolji čovek zbog ljubavi, ženi koja uspeva da ga motiviše da se okrene u pravom smeru, estonska suluda priča o ocu koji je mirno posmatrao kako mu sin odlazi u smrt, zato što je hteo da ispoštuje njegovu odluku, sumrona, mračna, istinita priča o dečaku koji je rastao bez ljubavi i nije uspeo da se izbori, američki san o Bobu Dilanu, pesmama koje je pisao, životu koji je živeo, likovima koje je izmišljao, tehnički odlično urađen film, ali sadržajno je moglo da bude sat vremena kraće.

Uh, eto, bojala sam se da ne zaboravim sve ovo, i nisam i neću. Ovu noć u kojoj se radujem zbog Srbije i svih vas koji ste tamo i koje beskrajno volim, zbog toga što se nije navukao mrak, još uvek nije onaj najgori mrak, zbog toga što ću, uz sav svoj cinizam, ipak pomalo da se nadam da ćemo se družiti nekada u jednoj srećnijoj državi, makar to bili samo moji kratkotrajni obilasci svih vas, ali da nam budu srećniji.