"U ravnici svima ravno, rode moj...
Pa je čovek nekad planina u njoj...
Požare smo tuđe gasili,
da li smo bar dušu spasili?
Svi su nas za rukav vukli,
lakoverni i podmukli...
Tuče grom po samom oraju...
Ne vole nas, i ne moraju...
Ma slušaj, kere laju kad koga ne poznaju!"
Što vako? Samo tako:) Naišlo, pa treba da prođe :). Na zemlju bez zemlje me podseti uvek, na ono naše inaćenje sebi samima, na ovu ludnicu u zemlji nedođiji i sve ludnice u kojima sam do sada živela, samo što ovo nekako više boli, jer nisi tamo, a osećaš to nešto kao svoje, a ne znaš imaš li više pravo na to parče domovine ili si samo bedno gunđalo iz nigde, i šta te se samo tiče sa 2000 km udaljenosti, pih, kako nekako nakrivo sve to.
Kaže Sanjica danas, bolesni svi, i još kaže "Ponosni, Serbski narod " i meni srce puca od besa i tuge i brige i gorčine i bljak u ustima opet, opet, opet.... Ma...
No comments:
Post a Comment