Oči su mi, znaš, pune one iste magle

Desio se jednom 26 jun godine gospodnje, u danima pre njega bila sam na jugu, na krovovima koje je gospodin Gaudi poklonio svom gradu. Nisam trčala po njima, onako kako ja to još uvek želim i znam jer su me lomile struje sa svih strana. Opet sam slaba, rećiće svet, baš takva sam, rećiću ja i voleću sebe takvu slabu. Barselona je umalo izbrisala prijetljstvo koje me je hranilo u ovom teškom i otrežnjavajućem Groningenškom životu, snagu koju sam, možda samo ja izmislila, i koja me je vodila kroz najgušće oluje i vraćala na zemlju kada sam letela, i vadila iz najdubljih provalija kada sam padala. Prijatelje svako od nas vidi na svoj način, oni su lični, kao ličnosti naše, ja ih volim i idealizujem ponekada, zato što su me ovi stari najdraži razmazili i naučili me da idelni postoje i da su moji, najlepši i najpametniji i najdraži na svetu. Naučili su me da pijem njihovu ljubav i da znam da su tu i da nikada, baš nikada ne moramo ništa da slažemo i sređujemo, jer su se svetovi poklopili. Ovi malo noviji su malo možda drugačiji, ili je moja slabost došla do tačke u kojoj za svaku moguću situaciju tražim potvrdu, potvrdu da sam dobra i pametna i lepa (možda) i da sam vredna nečije pažnje i vremena. Za slabost postoje razlozi razni, ali toliko daleko sada ne mogu da idem. Kažem da sam ja umalo izbrisala prijateljstvo, hajde da budem malo iskrenija prema sebi, i prema svetu, izbrisali smo, onaj koga sam ja smatrala jednim od najdražih prijatelja (i koga i dalje opasno volim) i ja, mi smo umalo izbrisali ono što sam ja doživljavala kao veliko prijateljstvo. Šta će od svega da ostane videćemo. Nekada iz pepela izjure požari neopisivih razmera, a nekada ostane prašina koju vetar razduva na sve strane, i jedno i drugo je snažno na svoj način.To je bio detalj koji je obeležio moj boravak u lepom olimpijskom gradu na Mediteranu, kako sam se borila sa svim tim, samo ja znam i neka tako nekako i ostane, mislim da sam se izborila.

Barselona je kao našminkana balerina, sva je u tirkiznom i sva je valovita i okupana suncem i oblicima i bojama kojima ju je nakinđurio gospodin Gaudi, genije tragične sudbine. Osmesi turista i rezigniranost njenih (kako mi lepo kada se gradu obraćam u ženskom rodu :)) meštana, sve zajedno spakovano u tu lađu koja se njiše na plavom moru. Lepotica svesna svoje posebnosti. Ponešto sam videla, poneku čaroliju baš snažno osetila, ali opet su moju impresiju, opštu impresiju ofomrili ljudi. Jedan zlatan momak Italijan, koji nas je proveo kroz neke njemu drage delove i spremio nevidjenu večeru, draga Rumunka koja nas je ugostila u našem poslednjem danu, i moji saputnici, Litvanka nasmejana i njen bata, nasmejani i euforični far too much za moje tadašnje mentalno stanje, furije dve drage koje nisam mogla da iznesem na baš najbolji način i “moj” ili ne Primož, koji se odlično uklopio u euforiju. Ja sam trčala za njima, uglavnom, od trčanja dobila opasnu upalu mišića, pokušavala da doživim grad tako u trku, sakrivala se u nekim gotskim malim ulicama, i pomalo plakala nad svim i zbog svega, razloge je lako isčeprkati kada naiđe vreme za plakanje, negde se nešto lomilo u meni, osećaji i predosećaji i strahovi i pitanja, i još sam slabija, i opet se volim takvu slabu…

Groningen me je opet sačekao moj i čaroban i otvoren i dugo smo se držali za ruke, moj gradić i ja i smišljali šta i kako nam je činiti… U noći 25 juna dobila sam buket narandžastih ruža, diplomu A iz plivanja (da ne bude zabune, nisam ja nikakav plivački mag, to je ono što holandska dečica dobijaju kada napune 5-6 godina, ali meni je sve to bila neviđena zabava, i da mi nije bilo tog bazena odavno bih se izgubila u svojoj magli.) i veliki aplauz kada sam otplivala kraul (na ovaj deo sam izuzetno ponosna jer je to bila jedna od mojih misija životnih, naučiti da plivam dobar kraul, i naučila sam, sada idemo dalje.). Tu noć se igrao neki fudbal negde, čini mi se, tu noć sam otišla da poljubim drugara za srećan put, tu noć sam opet malo plakala, tu noć sam odgledala fenomenalnu epizodu Ally Mcbeal, tu noć sam i opet počela da se smejem, sebi malo, životu malo, ideji da iz svake baš svake naizgled nerešive pozicije postoji izlaz, tu noć sam mirno spavala. 26 jun, sa kojim sam počela, i sa kojim ću da završim ovu priču počeo najlepše, najlepše, da ne improvizujem, samo ću da citiram moje mače

"Draga Milena, ne znam da li ti je Dzeski javila: danas u 15h brani diplomski rad, dugo čekani. Pošto je jedno izgubljeno biće i u gužvi je, širi dalje i držimo strah, nadam se da se vidimo ovog ljeta uskoro i da si dobro. Nisam bila na mailu dugo i ne znam šta se dešava, saznaću pa se javljam! Ljubav, sve poljupci…."
Onda je Milena napisala:
"Zlato drago, Milena opet tonula duboko, sada se vraća nekako, plašim se ponekada da ljubav neću naći, onda se setim vas i shvatim da je imam, onu najjaču. Volim te zlato i grli ovo moje dipl. čudo danas najviše za mene." Onda smo pričale nas tri malo, Dzeskičica, miš jedan, je dobila pohvale od čoveka koji je težak na pohvalama, mog omiljenog profesora, rekao je nešto kao :”Žao mi je što ne postoji ocena 11”. U tom danu pisala je i Elsana pretrpana obavezama, ali žrtva je mala kada se gleda malo dalje unapred, znamo svi mi to, i Ivana – srce pažljivo i duša srodna, Ducka se sigurno zevzečila sa svojom Petrom, a Bika, pa samo nisam stigla da joj se javim i kazem kako sam, ali znam da je bila tu, a Olgica, pa opet moram da je zovem glasno da mi se javi ako je tamo negde, a Irena, moje mače dr Irena, negde se šeta po amerikama i smišlja kako da nam svima uredi živote, znam da ima magičan plan i znam da će da radi na kraju :). U tom danu sam smislila šta ću da poklonim sebi kao nagradu za to što ću možda nekada doktorirati(o tome ću pisati neki drugi put, previše bi emocija bilo spakovano u ovo malo prostora, meni već teško da ih gutam), opet je moja Milena (Italijankica draga koja je moja avanturistička duša) izašla pred mene sa brilijantnim idejama i nema pojma koliko mi je promenila život, opet veoma efikasno i bez mnogo filozofije, u sekundi ili dve, sve se obojilo. Maruškica je rekla da moram da naučim da volim sebe. I ja kažem, da mi dosta što volim sve vas nako najjače, za sebe, biće, biće…

Zvoni mi stih u glavi već danima, samo ću da ga uključim, ima valjda nekog razloga zašto je tu “Ljudi su pokvarena rasa, prljava i zla, i ko ljude sluša, taj uvek nastrada…” I samo još kažem da zbog onih koji ne uskaču unutar ovih poslednjih navodnika koje stavljam u moju priču, zbog njih ću da se smejem, i sa njima i za njih ću da živim, vaka, poluneurotiča, jako setna, prilično izgubljena, totalni tragikus nepodošljivitus, opet i uvek samo svoja.