Stigla sam u Amsterdam, južni deo grada, totalna biznis priča, neki lepi ljudi u odelima i veseli i baš nešto poslovni, kuplia svoj ručak i pojela ga zajedno sa tim veselim svetom. U vozu sam pokušavala da čitam knjigu i da ne razmišljam, o svemu o čemu sam rešila da više ne razmišljm, jer me koči, jer mi stoji na putu, jer moram i hoću da budem srećna. Uglavnom sam spavala u vozu jer prethodnu noć baš nisam mogla da se uspavam.
U Amsterdam sam danas išla da bih konkurisala za Britansku VISU, dobila sam neku lepu radionicu u septembru u Kentu, prilično dobar Univerzitet, imena koja znam iz knjiga, sa kojima ću raditi svoje eksperimente i koji će mi, nadam se, pomoći da ih na kraju analiziram, to je ono gde ide najviše energije i treba najviše znanja, kao i u životu samom, analiza. Imala sam zakazano druženje sa gospodom iz konzulata za 14:30, bilo mi je dozvoljeno da dođem tamo najviše 15 minuta pre ili 15 minuta posle tog termina, nije mi bilo dozvoljeno da sa sobom imam bilo kakve elektronske sprave (mobilini telefon, mp3 plejer, ništa od toga), imala sam pun kofer papira spreman za njih, neki od tih papira su bili jako lični i mislim da u nekom zdravom svetu niko ne bi imao prava da od mene traži da mu na uvid dajem takve stvari, još se nisam navikla da jesam grđanin drugog reda, bez obzira na sve napore koje pravim da se postavim u ravan sa onima kojima je samo mesto rođenja donelo sve moguće privilegije i koji ne moraju nikome ništa da dokazuju. Stigla sam, naravno, mnogo ranije, uspela da se izgubim i opet nađem u lepom Amsterdamu, čak sam imala i vremena da sedim u velikom parku i pišem razglednicu dragom biću, koje brine za mene, koje mi je obećalo da će da iskopa tunel do visine mojih očiju ako mi glava bude predugo u pesku, koji deli moju unutrašnju stranu, mnogo je deli i krade lopov jedan, pisala mu kako se osećam, i obećala mu da mi je bolje ... U konzulatu sam sedela u maloj prostoriji možda jedan metar kvadratni, sa one strane neprobojnog stakla sedeo je gospodin koji je sa mnom razgovarao kompjuterskim glasmo, osećala sam kao di mi se prikazuje sam Džorž Orvel, stavila sam četiri prsta desne ruke na neku spravu koja ih je skenirala, onda sam stavila četiri prsta leve ruke na tu istu spravu, pa sam na kraju stavila palčeve spojene zajedno na tu istu spravu, mojih deset jednih prstiju sa obe ruke su preslikani u bazu podataka Velike Britanije. Zašto? Zato što sam pozvana da odem tamo, i zato što sam rođena gde sam rođena, divni vrli svet.... VISU sam dobila, da li sam srećna ne znam....
U vozu ka mojoj tvrđavi zatvorila sam Barselonu, skroz, zapisala je i spakovala u kofer uspomena, žao mi što je princeza čekala toliko dugo da ispričam priču o njoj, nije njena krivica, pisac je malo bezidejan ovih dana i serotoninske doze osciliraju i krugovi ili spirale se zatvaraju, i sve to spakovano u jedan mali život. Život koji je čudo sam po sebi, kako je neponovljivo rekao veliki Zoran, život koji je napravio jedan od 40000 spermatozoida koji se nikada ne pretvore u život, u to ime valja živeti govorio je Zoki, zato što time što smo rođeni, dodeljena nam je ogromna, nemerljiva privilegija i treba da je sa ponosom nosimo. Kada mislim o rođenima i srećnima, ne mogu da ne pomenem i one druge, one koji nisu imali šansu da nam se pridruže i da dišu naš vazduh, o njima je pisao Najveći Mika, Mika Baći, i njega ću samo da citiram i tako zatvorim ovu noć, koja je došla iza dana u kome se mnogo toga zatovrilo ili otvorilo, sve je to stvar interpretacije....
Ukradeno iz koncerta za 1001 bubanj
"XXIX
Ljubim ruke,
gospođice, devojčice i gospodo dečaci,
vama,
nerođenim u hotelskim sobama,
neželjenim i željenim,
vama,
čekanim uzaludno,
izbrisanim čaršavom ili sunđerom
iz matične knjige svojih vršnjaka.
Evo, jedan pogrešan tata večeras
plače nad vama, zaljuljan tako čudno
između najlepših snova
i najbanalnijih raka.
Dozvolite mi jednu zdravicu
uz šolju običnog mleka
u ovom trenutku kad me je čudna neka,
samrtna nežnost dotakla.
Dozvolite mi da vam na izmišljeno uho
šapnem ovo,
tiho,
tiho kao što mrmlja
kroz staru obnevidelu noć sanjiva reka,
tiho kao što šapću nad krovom
kiše od žutog i pozlaćenog stakla.
XXX
Ovo nije novogodišnja čestitka,
ni rođendanski poklon,
zacelo,
nego obična,
sasvim obična uspavanka,
kao kad vas vetar sretne
i poljubi u sanjivo oko.
Želim da vam svako vaše mrtvo jutro,
lepi moji,
bude strahovito belo.
I da ostane belo.
Želim da vam mrtvo nebo od zemlje,
lepi moji,
bude u korenju toplo,
ušuškano,
široko.
I da ostane tako široko.
XXXI
Želim da svi vi,
siroti kauboji sa maminim šeširima,
siroti nerođeni gusari,
izmazani oko usta džemom i medom,
želim da sve vi,
lepooke tatine maze,
- svi nerođeni, redom,
da svi vi tamo u klijanju,
u nekim budućim suncokretima
i žitnim poljima zrelim,
imate pod zemljom srce
kao lampion beli,
pa da vam vekovima
iz pogašenih zenica zrači.
Ja,
eto,
samo toliko svakome od vas želim.
Možda na izgleda mnogo.
Al' ipak – mnogo znači.
XXXII
Najzad,
ovo i nije novogodišnji poklon,
zacelo,
ni čestitka za vaš nepostojeći rođendan,
nego obična,
sasvim obična uspavanka,
kao kad vas vetar poljubi u pokojno čelo
i odgega se u san.
Ljubim vam ruke,
vi nerođeni,
evo se nešto po obrvi kao samoća oplelo.
Tiho.
Hajdemo tiho na prstima,
da se ne probude vaše umorne hotelske mame.
Iskradimo se vi i ja
da malo šetamo sami
kroz jednu kristalnu noć,
najlepšu noć na svetu.
Da se nagutamo belih kokica kiše.
I da nam nešto luckasto
prvi i poslednji put
teče niz dušu i niz odelo.
I jata bakarnog lišća
da nam dolete na rame.
Ljubim vam ruke,
vi, moji progutani krici.
Ljubim vam ruke,
vi, moje nerođene igračke,
utopljenici i spomenici"
