Za muškarcima i za avionima nikada ne treba trčati

"Ja imam još 15 minuta."
"I ja imam još 15 minuta."
"Amsterdam?"
"Amsterdam."

Razgovor koji vodim sa momkom koji se stvorio pored mene pred minhenskim carinikom koji hoće i mora još jednom da nas pregleda-pogleda pre nego što nam dozvoli ulaz u EU iz tamo nekih krajeva koji nisu u njihovoj nadležnosti. Još nisu...

Onda ćemo da trčimo zajedno, kažem ja dok bacam cariniku na pult novi biometrijski dokumenat zajedno sa starom plastificiranom evropskom karticom.

Ovaj pregled dokumentacije je trajao najkraće na svetu. Carinik je video nešto u mojim očima što ga je nateralo da mi konačno poveruje da neću da dignem pola evrope u vazduh ako mi detaljno jedanaest puta ne pregleda sva dokumenta i ne uporedi sve fotografije sa likom koji stoji sa one strane neprobojnog stakla. Ništa me nije pitao. Samo je rekao "hvala".

Ja sam počela da trčim, momak je počeo da trči, momak je bio brži, ja sam imala u rukama torbu, kesu, malu kesu sa svim tečnim stvarčicama, koje moraju solo da se eksponiraju na skeneru, pasoš, karticu, kaiš koji nisam stigla da uvučem u pantalone posle skenera. Momak je već prilično odmakao, ali me je držao na oku, svako malo bi se okrenu, ja sam prestala da trčim, nastavila sam da hodam, nije bilo tako blizu kako mi se učinilo. Kapija se pojavila ispred mene, stjuardesa je imala veliki osmeh na licu i rekla je hvala, ja sam rekla "jooooooj hvala vama što ste me čekali". Ona je rekla "gospodin ispred vas mi je rekao da dolazite." Gospodin ispred mene je stajao na ulasku u avion i gledao iza sebe, kada me je video, ušao je. Uspela sam da viknem "hvala" za njim. Nisam uspela više da ga vidim u avionu. Nisam uspela da ga vidim ni dok sam beznadežno čekala na kofer koji se nije pojavio na pokretnoj traci.

kap, kap, kap

Sanajala sam ga noćas. Bila sam u njegovom gradu, molio me da ostanem, toliko nestvarno bilo da sam i u snu znala da sanjam i mrzela sam sebe što to sanjam...Beži se u snove ili se beži iz njih? Nije to više on, davno izbrisan, zakopan sa bolom i gorčinom u jednoj zimi koja će mi komešati sve dolazeće zime. Nije on, nego misao, ideja da se to nešto dešava drugima, i strašna borba da se opet, iznova, izgradi vera u ljude. Nije on, nego slabost, zbog neizvesnosti koja mi šapuće na uvo. Nije on, nego “Ali znaš ona je super izgledala.” Nije on, samo je ono što mi nije ostalo od njega.

Prošlosti, molim te oprosti! Ili (šta je bilo sa životom, pričaćemo jednom, o tom po tom)

Danas je tačno godinu dana od kada sam izvršila samoubistvo. Samovoljno, potpuno svesno da posle toga mene više neće biti. I nestala sam, i bolje da jesam. Nisam napisala knjigu, nisam joj se ni milimetar približila. Udvaram joj se, mojoj nerođenoj priči, tetošim je i bežim i sklanjam se. U svakoj noći mi dođe i upitno me pogleda “još nisi smogla snage da me ispričaš?” Ja samo slegnem ramenima, i smanjim se do ništa. Nije da nemam šta, nije da ne znam kako, nije da ne volim, ali jeste da nemam više Milenu, onu moju, koja je imala sunce u očima i srce za ceo svet. Neobični su ti procesi kada čovek umre, pa se rodi u nešto drugo. Čeprka tako po sebi, traži delove koji nedostaju, pita se kako i zašto je radio onaj što mu je pre bio u telu, pita se zašto nije mogao dalje, zašto je pobegao, bezglavo, kukavički...Tako bih da odem negde gde mirišu ruže, gde je proleće, gde je daleko od ja, ove i one i svih ja, da isplačem sve suze, da joj oprostim za sve što ona sebi nije mogla.

Neko je rekao, “izbroj do 2009 i sreća dolazi”. Nisam još počela. Bojim se brojanja ka sreći... Šta ako ne dođe?

Od 2008 do 2009 milioni se svetova prevrnuli, moje vasione se širile do svugde i raspadale u nigde. Moja sunca menjala boje i grejala me i hladila na milione načina.

U vremenu iza, u sreći do koje nisam izbrojala u 2008 ostale su mrvice prašine na mojim tragovima.

Januar: Lisabon i jedna od najdražih prijateljica, jedan san dosanjan. Slovenija i spoticanje o sopstvene pertle i opasno oštećenje nosa... Groningen i samoubistvo.

Februar: Na svet je došlo jedno nestrpljivo majušno,tvrdoglavo mače. Po tome ću ga, eto pamtiti. Počela sam da plivam i ronim. Gledala sam sama kasno-noćne japanske filmove u Images-u. U gostima mi je bila draga devojčica koja je čitav svoj život imala lepo i uredno složen ispred sebe, a moj, samo što se završio, i tek sam učila opet da hodam...

Mart: Srbija, noć na splavu sv. Nikola, Dunav i polusan, neki najdraži ljudi se okupili sa svih strana i u zoru smo se ušunjali zajedno kao da je to naše trajalo već i trajaće od tada čitavu večnost.

April: prazno

Maj: Javio mi se moj novi najbolji prijatelj “Draga teto, ja se zovem Luka i imam jedan dan”. Došao je on koga sam toliko čekala. Vozila sam biciklu po nemačkim brdima, sa drugarima koji su bili podrška i motivacija da se vozi napred.

Jun: Barselona i Gaudi i ubistvo lirike. Naučila da se niko ne sme voleti toliko jako da boli, naučila da nema najboljih od najboljih. Naučila da ono što ja osećam ne mora da oseća i ostatak sveta. Naučila da što hladnije i dalje to bolje i manje bolno. Naučila da i prijatelji imaju rok trajanja.

Jul: Mnogo radila i mnogo razmišjala, i pomalo bežala.

Avgust: Gertrudica, zlato, jednonedeljni odmor u mom malom dvorcu. Biciklirale i pričale i kuvale i pričale o životima i kako ih vratiti… Noć u den Hagu i Elkičica i san.

Septembar: Kanterberi i enzimi i super neka interesantna družina. Večera sa filma, zabeležena fotoaparatom koji je nestao… London i Milena srećno ti 32, na Noting Hilu i kroz Hjad park do nekog mesta gde se pije kafa i čita životna priča Baraka Obame. “Danas ti je rođendan, nisam znao…hmhmmmh.” “Nisi znao zato što nisi trebao da znaš, ali mi sada došlo da ti kažem, pa sam ti rekla, eto…” Život počinje u tridesetoj i vozovi za Korbi gde sam zagrlila svu izgubljenu najslađu decu na svetu, pa još jedan voz i Darbi i par snenih okica koje traže svoj fokus i za koje će doći neka čistija sutra….

Oktobar: Nil mi se otvorio veličanstven i goropadan, naučila neke neslućene istine od usnulih faraona, skočila i otišla dublje i dublje i dublje sve do najdublje, gde je čekao znatiželjni delfinčić, da pregleda mogu li i kako ja to radim.

Novembar: je samo prošao i odveo me u Decembar, u kome sam uklizala u jednu novu strast, pomalo plašljivo, prilično uspešno, uklizala i proklizala kroz decembar koji je vodio u avion i sneg i led i Srbiju, jednu i jedinu, među najdraže koji su se trudili, nekada smo mogli, a nekada ne. 2008 krug se zatvorio sa jakim bolom u grlu, opomena ili šta, sa nekim slatkim svetom, tamo negde u nekom delu grada, iz koga me je izvukla draga drugarica i odvela na spavanje i u novo jutro. Jutro bez euforije i velikih očekivanja. Obično, sunčano, bolno, toplo, jutro u kome se pio čaj, slušala muzika i sedelo u tamo, na neko kratko vreme.

Novi, uobraženi Januar. Roditelji i brat, poneki cvrkutavi glasić od najdražih. Moje devojčice, moje sanjalice, moje tetkine princeze, i mali medonja. Jedna buduća mama hrabro plete svoju priču u jednom malom gradu na istoku, jedna iskusna mama radi i brine o svom velikom pametnom dečaku, jedna manje iskusna mama brine i obožava sviju devojčicu balerinicu veseljakinju, jedna buduća mama snena i lepa kao sunce je došla da otera maglu sa mog odlazećeg Beogradskog neba i da me zagreje i nahrani ljubavlju. Avion me uzeo i poneo novu mene nazad ka negde gde treba zvaršiti neke započete priče, gde se treba preuzeti odgovornost i biti veliki, bar na sekund, u nešto gde treba smisliti kako dalje. Smislia sam da ću da plešem dalje, ples u kome nema pravila, u kome se predaješ i gde bivaš vođena dok su ti oči zatvorene. Možda će tako ići bolje. To ostaje da se vidi, u nekom novom krugu koji se bude zatvaro ili ne.