seoce

Drugarica sa fakulteta se javila da dolazi u Pariz na nekakvu konferenciju. Dugo je nisam videla. Poslala mi je adresu hotela jer je ovo sada moj grad pa je meni bilo lakše da dotrčim u taj kraj i da se tu družimo. Adresu sam pogledala tek večeras pred naše druženje. Šetale smo ulicom čiji mi je naziv bio odnekuda poznat. Neki paran broj mi se provlačio kroz pamćenje i neki opisi nekih grčkih restorana i sviranja na gitari. U seoce me je dovela drugarica iz Srbije. Čak i ako sa nekim deliš seoce, možeš nikada da ga ne sretneš, a kamoli ako sa nekim deliš čitav grad. Lako je ne sretati ljude, teško ih je sretati, naročito one koji nečemu vrede. Bila je ovo jedna lepa noć. Malo smo odrasle od poslednjeg druženja i to je manje-više to.

jedan novembar

Pojma nemam zašto ja sve ovo. Najveće priče ipak nekako ostaju sakrivene u meni i ne dam im napolje. Ponekada kao da lažem sve. Kao sve je dobro i ja sam dobro. Ma jesam i biću, samo tamo u tom dobrom nema toliko muzike i inspiracije. Pariz je sve draži i sve prljaviji. U ovom gradu štrajkuju, pa skoro svi. Jutarnje šetnje mojim sokacima ovde nekako poremećene tim prepunim nepražnjenim zaboravljenim uličnim kantama. Toplo je nekako, i kao da nije novembar, i kao da ne izlazim uskoro iz još jedne godine i ne prilazim još jednoj prekretnici. Ma sve će biti dobro!

Od Mike za ovu noć

Zar te ne uplaši pomisao: s'kim se vucara tvoja svest kada zaspiš?

Sa kim se izležava tvoj san, kada si budan?

Gde je sve ono što ne znaš da si bio, i gde je sve što si sad, a ne znaš da si to?

Nemoj se bojati života.

Neka te plaši to što nemaš potrebu da se setiš koliko si puta bio mrtav.

Ni smrti nemoj da se bojiš.

Neka te plaši to što ćeš opet zaboravit da si živeo!

moj Beograd u oktobru

Danas su mi opet rušili Beograd. Beograd u meni kuca najsnažnije, i bez obzira na to koliko ću još vremena provoditi van njega, i da li ću mu se vratiti, to je moj grad. Mrzim one koji ga ruše, mrzim nemoć onih koji treba da ga zaštite, mrzim sve male umove koji misle da su oni dovedeni na planetu da određuju šta je dobro a šta loše za sve nas. Mrzim to što nikada neću postati imuna na sve ovo. Razmišljam o tome ko su roditelji ovih praznoglavaca koji su se razleteli po ulicama moga grada da ga pljačkaju i da tuku ljude koji pokušavaju da žive svoje živote. Razmišljam o tome koliko to ima koraka od boga do batine. Meni je srce puno jer sam sa ove strane. Jer ih se plašim i plašim se države u kojoj će oni nekada biti neki ljudi.

Moji gradovi / my cities

Pariz je pokvarenjak, lopuža, jedan od najskupljih gradva na svetu, grad u kome si sam toliko da naučiš da se pozdravljaš u ogledalu, grad gde u proseku treba sedam meseci da se zasluži jedan ručak sa kolegama, grad gde učiš o sebi kao nikada i nigde. Pariz se zavoli toliko snažno da počinje da žulja i sama pomisao na opraštanje od njega. Pariz je takav šarlatan da je, kada je tamo neko odlučivao koji će grad imati najlepše nebo, i tu uspeo da izmajmuniše jedno od prvih mesta. Ne znam da li ovo smem da kažem... Mislim da neću da kažem, već je dovoljno uobražen taj dripac.

Groningen je jedna izolovana tvrđavica u kojoj se živi nekakav igrani film, izmešaju se malo glumci, zapetljaju se mnogi sa mnogima. Groningen se voli, u Groningenu se stiču prijatelji za života. Groningen je jedno veliko pulsirajuće srce. U Groningenu spavaju ruku uz ruku jedna milion tona teška težina i jedna ogromna tuga. Tamo se desio tango do suza, tamo se plivalo i plavalo. Tamo se poraslo, i odande je moralo da se ode, jer neke priče imaju smisla samo kada se upakuju i kofere uspomena.

One wanders what is a home... It is where your heart is. But how does one locate its heart. It can belong to somewhere in so many ways. I do not know. I loved Groningen, a lonely fortress at the end of the world. I loved it, and somehow I consumed it. And it was just enough... Paris is an arrogant bustard, so far from being warm and welcoming, but it crawls under your skin, in an unexplainable way and you wake up one morning and you realize you love it. Well, let's see...

Kako se slave rođendani

Mama Koka me je pre 34 godine hrabro isporučila planeti. Ne znam šta je poželela kada sam joj zavrištala u rukama. Šta je pomislila da ću da postanem? Verovatno to nisam, ali pričam ovu priču iz jednog od najlepših gradova na svetu u koji sam se ušunjala opet sama i opet bez mnogo asistencije sa strane. Mama jeste ponosna, i tata je, i bata je, i ja sam. Dobar ovaj neki život. 34 je po prvi put zazvonilo, onako, čulo se "ding", čulo se "vreme je da počneš da razmišljaš", čulo se to još malo pre 34. 14 septembar 2010 u Parizu je bio običan, osunčan, radila sam duže nego što sam planirala, sedela sam po prvi put na "pont des artes" i rešila da ću to često da radim. Nazdravila sam životu i budućnosti i ljubavi koju već imam i onoj koja će doći, nazdravila sam sebi i mom voljenom svetu.

U brojevima

Srbija:Turska (polufinale svetskog prvenstva u košarci) 82:83. Pola boda nekom sruši san. U pola sekunde se svetovi prevrnu.

Sada je tačno 6 godina i 11 dana od kada više ne živim u Srbiji. Pametnija? Možda. Srećnija? Možda. Slobodnija? Da. Starija? O da!

Danas sam shvatila da sam bespovrato zaljubljena u pariske fenjere i da će mi, kada srećna, presrećna, budem napuštala ovaj grad, nedostajati fenjeri, i priča u kojoj ljubomorno čuvaju onaj stari Pariz koji nisam imala čast da upoznam.

Eto, grad mogu da čine i fenejri.

in memoriam

Na današnji dan pre godinu dana, njena stopala su prestala da ostavljaju tragove po beogradskom asfaltu, i ona se preselila na neko "nadam se lepše mesto". Javili su mi, ja sam peglala kada su mi javili, i samo sam nastavila da peglam pošto sam pročitala vest. Dugovala sam joj da budem hrabra, ako nikada drugo, ono kada se radi o njoj. Mrzela je cmizdravce i kukavice. Učila sam bez reči lekcije o životu, gledajući kako se virtuozno bori protiv zla. Bila je toliko hrabra i velika, da se ponekada činilo da nije stvarna. Prošle zime, jednog januarskog dana prošetala sam do mesta na koje su je odveli, usnulu, kada se pretvorila u zvezdu. Jedan kamen i dva imena i snažan vetar i beli cvetovi. Opet nisam plakala. Nije mi dala baraba. Danas je godinu dana od kada je sa one strane, i ja još uvek učim od nje. Lepo spavaj lepi stvore.

za sreću treba tako malo

Učitelj Jon (još kada bih znala kako se tačno piše njegovo ime) je bio zbunjen kada sam mu rekla koliko sati dnevno provodim na poslu, i koliko spavam, ili ne. Poljubio me u ruku na kraju časa. Lepo se družimo i zabavno nam je dok ja pokušavam da kažem savršene rečenice i u tim silnim naprezanjima gubim i one proste, i samo uspevam da izustim ma, hm... I on sve piše, i pita me je li to nešto u našem jeziku, to mhmmm.... Nebo mi pobeglo, ono prozračno, opet ona ista priča, kada ne uhvatiš trenutak u trenutku, nikada se više neće ponoviti... Našla sam zato neke zaključane sreće, ili neke recepte za sreću. Ne treba mnogo mudrosti da bi se bilo srećnim.

Boje noći

Pariz peva "Happy birthday to you". Pomislih i razleteše mi se svi ti rođendani koji dolaze i koji su ostali iza. Pariz ima neke prozračno plave noći negde oko 21:30. Noći koje sam obećala sebi da ću da uhvatim aparatom prvi sledeći put kada budem prelazila onaj most, koji isto moram da proverim kako se zove, most koji vodi iz grada, preko ostrva, nazad u grad, i znam da nije jedini koji tome služi, ali me nešto još nije inspirisao da gledam kako se zove, taj most koji ću da pređem kada budem hvatala prozračno plavu noć.

"Ako sad nisi ti, nikad to nećeš ni biti. Nije sve u svoje vreme, već je sve u tvoje vreme"

Onaj što je od ljubavi napravljen i koji ne ume da nestane....

za kraj ili početak...

Jutros je novi kompjuter odlučio da neće više da radi, i odlučio je da sakrije od mene i od sveta neku količinu mojih podataka, koje ću morati, kako znam i umem, da prizivam u pamćenje i ponovo proizvodim. Danas sam naučila da je back-up užasno važna pojava u modernom svetu. Ja nisam naučila da back-up-ujem. Ne volim nove kompjutere koji umiru.

java ili san

Sreda uveče. Negde u centru ovog usamljenog grada. Čas francuskog jezika. Nas troje nabadala. Britanac koji hrabro lomi francusko rrrrrrrrrrr, nemac koji zapravo pomalo i govori jezik, i ja kojoj se u glavi vrte čitave složene rečenice, ali kada trebam da ih ispljunem u javnost reči se pobrkaju, zapetljaju i izlete nekakve neartikulisane skupine glasova.

Jedna šetnja i razgovor, i mnogo slučajnosti i večera na kraju noći, do kraja noći, uz zvuke "Tamo daleko" koje je pevušio mačak u čizmama.

umesto uvodne reči

Optimizam je ono na čemu se radi, što se polako izgrađuje, naročito kod onih kojima to nije uneto genetski, ili tome nisu učeni od najranijeg detinjstva. Optimizam je bio razlog da se ovaj blog nazove baš ovako. Hoću da verujem da ima tih većih sreća. Hoću da budem srećnija. Mislila sam da je to možda Pariz, ali Pariz me je jako brzo razuverio. "Ne, ja nisam tvoja sreća", kaže Pariz, "ma može" kažem ja. Idemo dalje. Pariz me je naučio o tome šta nikako neću, i konačno me naterao da mislim, skroz ozbiljno ovaj put, o tome šta hoću. Imam pravo da tražim, kopam, tragam, guram za onim što hoću.

Ne znam kako će ovo sve da izgleda, isprobavam. Ostavljam stari blog da bude stari i da čuva moje tuge. Ovo neka bude jedno novo parisko samoupoznavanje.