Boje noći

Pariz peva "Happy birthday to you". Pomislih i razleteše mi se svi ti rođendani koji dolaze i koji su ostali iza. Pariz ima neke prozračno plave noći negde oko 21:30. Noći koje sam obećala sebi da ću da uhvatim aparatom prvi sledeći put kada budem prelazila onaj most, koji isto moram da proverim kako se zove, most koji vodi iz grada, preko ostrva, nazad u grad, i znam da nije jedini koji tome služi, ali me nešto još nije inspirisao da gledam kako se zove, taj most koji ću da pređem kada budem hvatala prozračno plavu noć.

"Ako sad nisi ti, nikad to nećeš ni biti. Nije sve u svoje vreme, već je sve u tvoje vreme"

Onaj što je od ljubavi napravljen i koji ne ume da nestane....

za kraj ili početak...

Jutros je novi kompjuter odlučio da neće više da radi, i odlučio je da sakrije od mene i od sveta neku količinu mojih podataka, koje ću morati, kako znam i umem, da prizivam u pamćenje i ponovo proizvodim. Danas sam naučila da je back-up užasno važna pojava u modernom svetu. Ja nisam naučila da back-up-ujem. Ne volim nove kompjutere koji umiru.

java ili san

Sreda uveče. Negde u centru ovog usamljenog grada. Čas francuskog jezika. Nas troje nabadala. Britanac koji hrabro lomi francusko rrrrrrrrrrr, nemac koji zapravo pomalo i govori jezik, i ja kojoj se u glavi vrte čitave složene rečenice, ali kada trebam da ih ispljunem u javnost reči se pobrkaju, zapetljaju i izlete nekakve neartikulisane skupine glasova.

Jedna šetnja i razgovor, i mnogo slučajnosti i večera na kraju noći, do kraja noći, uz zvuke "Tamo daleko" koje je pevušio mačak u čizmama.

umesto uvodne reči

Optimizam je ono na čemu se radi, što se polako izgrađuje, naročito kod onih kojima to nije uneto genetski, ili tome nisu učeni od najranijeg detinjstva. Optimizam je bio razlog da se ovaj blog nazove baš ovako. Hoću da verujem da ima tih većih sreća. Hoću da budem srećnija. Mislila sam da je to možda Pariz, ali Pariz me je jako brzo razuverio. "Ne, ja nisam tvoja sreća", kaže Pariz, "ma može" kažem ja. Idemo dalje. Pariz me je naučio o tome šta nikako neću, i konačno me naterao da mislim, skroz ozbiljno ovaj put, o tome šta hoću. Imam pravo da tražim, kopam, tragam, guram za onim što hoću.

Ne znam kako će ovo sve da izgleda, isprobavam. Ostavljam stari blog da bude stari i da čuva moje tuge. Ovo neka bude jedno novo parisko samoupoznavanje.