Kako se slave rođendani

Mama Koka me je pre 34 godine hrabro isporučila planeti. Ne znam šta je poželela kada sam joj zavrištala u rukama. Šta je pomislila da ću da postanem? Verovatno to nisam, ali pričam ovu priču iz jednog od najlepših gradova na svetu u koji sam se ušunjala opet sama i opet bez mnogo asistencije sa strane. Mama jeste ponosna, i tata je, i bata je, i ja sam. Dobar ovaj neki život. 34 je po prvi put zazvonilo, onako, čulo se "ding", čulo se "vreme je da počneš da razmišljaš", čulo se to još malo pre 34. 14 septembar 2010 u Parizu je bio običan, osunčan, radila sam duže nego što sam planirala, sedela sam po prvi put na "pont des artes" i rešila da ću to često da radim. Nazdravila sam životu i budućnosti i ljubavi koju već imam i onoj koja će doći, nazdravila sam sebi i mom voljenom svetu.

U brojevima

Srbija:Turska (polufinale svetskog prvenstva u košarci) 82:83. Pola boda nekom sruši san. U pola sekunde se svetovi prevrnu.

Sada je tačno 6 godina i 11 dana od kada više ne živim u Srbiji. Pametnija? Možda. Srećnija? Možda. Slobodnija? Da. Starija? O da!

Danas sam shvatila da sam bespovrato zaljubljena u pariske fenjere i da će mi, kada srećna, presrećna, budem napuštala ovaj grad, nedostajati fenjeri, i priča u kojoj ljubomorno čuvaju onaj stari Pariz koji nisam imala čast da upoznam.

Eto, grad mogu da čine i fenejri.

in memoriam

Na današnji dan pre godinu dana, njena stopala su prestala da ostavljaju tragove po beogradskom asfaltu, i ona se preselila na neko "nadam se lepše mesto". Javili su mi, ja sam peglala kada su mi javili, i samo sam nastavila da peglam pošto sam pročitala vest. Dugovala sam joj da budem hrabra, ako nikada drugo, ono kada se radi o njoj. Mrzela je cmizdravce i kukavice. Učila sam bez reči lekcije o životu, gledajući kako se virtuozno bori protiv zla. Bila je toliko hrabra i velika, da se ponekada činilo da nije stvarna. Prošle zime, jednog januarskog dana prošetala sam do mesta na koje su je odveli, usnulu, kada se pretvorila u zvezdu. Jedan kamen i dva imena i snažan vetar i beli cvetovi. Opet nisam plakala. Nije mi dala baraba. Danas je godinu dana od kada je sa one strane, i ja još uvek učim od nje. Lepo spavaj lepi stvore.

za sreću treba tako malo

Učitelj Jon (još kada bih znala kako se tačno piše njegovo ime) je bio zbunjen kada sam mu rekla koliko sati dnevno provodim na poslu, i koliko spavam, ili ne. Poljubio me u ruku na kraju časa. Lepo se družimo i zabavno nam je dok ja pokušavam da kažem savršene rečenice i u tim silnim naprezanjima gubim i one proste, i samo uspevam da izustim ma, hm... I on sve piše, i pita me je li to nešto u našem jeziku, to mhmmm.... Nebo mi pobeglo, ono prozračno, opet ona ista priča, kada ne uhvatiš trenutak u trenutku, nikada se više neće ponoviti... Našla sam zato neke zaključane sreće, ili neke recepte za sreću. Ne treba mnogo mudrosti da bi se bilo srećnim.