Mama Koka me je pre 34 godine hrabro isporučila planeti. Ne znam šta je poželela kada sam joj zavrištala u rukama. Šta je pomislila da ću da postanem? Verovatno to nisam, ali pričam ovu priču iz jednog od najlepših gradova na svetu u koji sam se ušunjala opet sama i opet bez mnogo asistencije sa strane. Mama jeste ponosna, i tata je, i bata je, i ja sam. Dobar ovaj neki život. 34 je po prvi put zazvonilo, onako, čulo se "ding", čulo se "vreme je da počneš da razmišljaš", čulo se to još malo pre 34. 14 septembar 2010 u Parizu je bio običan, osunčan, radila sam duže nego što sam planirala, sedela sam po prvi put na "pont des artes" i rešila da ću to često da radim. Nazdravila sam životu i budućnosti i ljubavi koju već imam i onoj koja će doći, nazdravila sam sebi i mom voljenom svetu.
4 comments:
Nazdravlje!
misliš uzdravlje, iliti živeli, a?
Ljubim ja moje mače...
Jako dirljive reci.
Retko srecem neiskvarenu iskrenost, cutolog sam, i samo skeniram. Tebe sam upravo "usvojila".
Ziveli!
Dobro došla u ovaj kutak u kome se samo ponekada ponešto dešava. Ne znam zašto sam ovoliko lenja. Svašta bih nešto napisala, ali prođe momenat, i odu misli i ne napišem.
Hvala ti što si ovde i hvala ti na divnim rečima.
Post a Comment