Učitelj Jon (još kada bih znala kako se tačno piše njegovo ime) je bio zbunjen kada sam mu rekla koliko sati dnevno provodim na poslu, i koliko spavam, ili ne. Poljubio me u ruku na kraju časa. Lepo se družimo i zabavno nam je dok ja pokušavam da kažem savršene rečenice i u tim silnim naprezanjima gubim i one proste, i samo uspevam da izustim ma, hm... I on sve piše, i pita me je li to nešto u našem jeziku, to mhmmm.... Nebo mi pobeglo, ono prozračno, opet ona ista priča, kada ne uhvatiš trenutak u trenutku, nikada se više neće ponoviti... Našla sam zato neke zaključane sreće, ili neke recepte za sreću. Ne treba mnogo mudrosti da bi se bilo srećnim.
No comments:
Post a Comment