Drugarica sa fakulteta se javila da dolazi u Pariz na nekakvu konferenciju. Dugo je nisam videla. Poslala mi je adresu hotela jer je ovo sada moj grad pa je meni bilo lakše da dotrčim u taj kraj i da se tu družimo. Adresu sam pogledala tek večeras pred naše druženje. Šetale smo ulicom čiji mi je naziv bio odnekuda poznat. Neki paran broj mi se provlačio kroz pamćenje i neki opisi nekih grčkih restorana i sviranja na gitari. U seoce me je dovela drugarica iz Srbije. Čak i ako sa nekim deliš seoce, možeš nikada da ga ne sretneš, a kamoli ako sa nekim deliš čitav grad. Lako je ne sretati ljude, teško ih je sretati, naročito one koji nečemu vrede. Bila je ovo jedna lepa noć. Malo smo odrasle od poslednjeg druženja i to je manje-više to.
