Kako se ostavlja trag?

Danas je VU Amsterdam ("Slobodni amsterdamski Unverzitet") ispratio dragog kolegu. Jos Thieme je radio u grupi 15 godina. Jedan je od najposebnijih ljudi koje sam srela. Blagost, dobrota, spremnost da se pomogne kolegi, bilo kom, bezuslovna.  Pre nekoliko meseci smo čuli da je dobio novi posao. Nije nekako izgledalo realno sve do danas. A danas se plakalo, neki muški i skoro sve ženske. I Jos je plakao. Šef, neobični čovek, grlat, nabusit je ispričao jako dirljivu priču o tome koliko je vredan bio Jos za grupu, za njega lično, profesionalno i privatno, i rekao je da odsek za biofiziku nikada više neće biti isti kada on ode, da iza njega ostaje velika praznina. Dugo nisam prisustvovala nečemu ovoliko emotivnom. Duboka iskrena ljudska osećanja isklizilia iz svih nas. Gledali smo se, pokušavali da vodimo normalnu konverzaciju, ali smo se svi nekako meškoljili i svako na svoj način pokušavao da sakrije nelagodu. Ja sam brzo otišla, mrzim rastanke, pokušala sam da zagrlim visokog Josa koji se zbunio u tom mom pokušaju. Ja sam od onih koji grle, koji ne vole poljupce, zagrljaji su moj način pokazivanja bliskosti, i poštovanja nekada. Rekla sam Josu da je sve uredu, da će sve biti uredu, da je sigurno dobro što se odlučio na ovakav korak, jer su promene dobre, koliko god da su ponekada bolne. Pitala sam se kako to čovek zasluži toliku ljubav i poštovanje ljudi koji ga okružuju, kako se dođe do tačke iz koje posle nekoga ostaje rupa? Moja lutanja i traganja i vetrovi često me nose i odnose, moja formula je kretanje, menjanje, gradova, država, jezika, ljudi, toliko često da ne uspevam da ostavim nikakav trag, možda iz straha da će previše boleti ako ostavim ili iz potrebe da nađem mesto na kome će vredeti ostaviti trag. Danas je VU Amsterdam ispratio Josa, polako, blago, dostojanstveno, stidljivo pomalo, i dalje , niko baš od nas ne veruje da kada dođemo u ponedeljak na posao on neće sedeti za svojim stolom i pozdraviti nas za dobro jutro.... Danas sam ponovo osetilia čistu ljudsku emociju. Još smo živi svi. Dobro je.

Projekat 90 dana

Nema me dugo. Ima me, mada sam i sama zbunjena time gde i kako me ima. Već su mi pobegle misli, negde u vremenu u kome sam se odlučivala koju ću fotografiju da postavim, pobegle su misli. Ideja je bila jasa. Trebalo je da kažem sebi i svetu da je odbrojavanje vremena jedan umarajući proces, da brojanje do veće, nove (ne)izvesnosti, uzima energiju, i snagu. Danas je prvi dan ovog projekta, mog novog velikog, u kome hoću da nađem mesto kome pripadam, profesionalno, ne samo da ga nađem nego da se smestim tamo, i da od tamo idem dalje u život. Kako se nalazi sreća u 90 dana? Neko ima neki dobar recept?

Uskrsi-Vaskrsi

Zbunim se često, od kada nisam tamo, tamo gde se zna kada je "naš Vaskrs". Ja ih već nekoliko godina imam dva godišnje, dva Božića, dva Vaskrsa, zato što poštujem običaje zemalja u kojima živim, a isto tako neću da zaboraviim kako je to u "mojoj zemlji"-jednoj i jedinoj. Nisu to moji dani, ni tamo ni ovde, lepo je jer se najbliži okupe zajedno za istim stolom i požele jedni drugima sve dobro. Osim toga, dani su to kao i svaki drugi, osim što su dupli. 

Meni ovaj Vaskrs doneo jednu priču 

evo je 

"Znaš prijatelju, ja sam nju voleo. Ono mislim, baš voleo. Istinski, ludo i bez razmišljanja. Bila mi je jedina. Moja tajna, ona najveća. Sa mnogima sam bio, ali uvek sam nju nosio u srcu. Najviše mi je trebala, a eto.. Baš njoj sam najviše bola donosio. Nisam mogao da prihvatim činjenicu da volim, pa sam je terao od sebe. Stalno joj se vraćo, a ustvari bežao od nje. U jednom trenutku pokazao bih joj da mi je stalo, a u sledećem dokazao da sam đubre. I najgore od svega, kad god bih se vratio, ona je bila tu. A sada... - A šta sada? Preboleo si je? Ma kakvi! Ima trenutaka kada je zaboravim na tren, ono kad alkoholom ubijem zadnji komad mene. - Zašto sada ne odeš i kažeš joj sve? Eh, vidiš... Uspeo sam šta sam hteo. Otišla je od mene. Sad kad se vratim, više je nema. Kažu da voli drugog, znam da to nije istina... Ali... - Idi do nje onda. Ne mogu. - Zašto? Uključila je razum. Shvatila je da sam, ipak, preveliko đubre i da je ne mogu voleti nikad. Voleti onako, klasično. Ne mogu biti tu za nju, a uvek ću očekivati da ona bude tu za mene. Ne mogu kad joj bude najteže doći i zagrliti je, mada znam da ona meni bi. - Tebe je nemoguće shvatiti! Eh prijatelju, znam... To čujem često. Samo jedna osoba mi je rekla da me razume.. - Ko!? Pa, ona, druže..." 

Đ. Balašević

Kada snovi porastu

Tu negde u ovom danu koji ne posotji baš u svakoj godini, pa ga nekako osetih posebnim, setih se jednog mejla koji sam napisala i na koji nikada nije stigao odgovor. U mejlu je jedno srce i jedna nada i jedan ponos, i jedna šupljina posle njega. Evo ga ovde, još jednom prepisan, da možda ipak nekada nađe svog primaoca.

"Zdravo Vlade,

Nadam se da ćeš imati nekoliko minuta vremena da pročitaš ovaj mejl do kraja.

Moje ime je Milena Opačić i ja sam pre 20ak dana odbranila doktorat u prijateljskoj nam Holandiji. Tamo sam tokom mojih studija stekla mnogo dragih prijatelja. Na žurci koju sam organizovala povodom doktoriranja zamolila sam sve njih da umesto poklona prilože nešto novca i da tako mi zajedno pomognemo ljudima kojima je ta pomoć nephodna. Važno mi je da ti (ne mogu da ti persiram jer si ti bio moj idol iz detinjstva i kada sam odrastala - Partizan je jedino ime koje ja znam :-)) čujes ovu priču, zato ti se lično obraćam. Ja za ovaj čin imam i licnih razloga, jer je u toj nesrećnoj "Republici Srpskoj Krajini" živela moja skoro čitava familija, u jednom seocetu pored Knina, i to je bilo mesto gde sam ja najviše volela da idem kao dete, gde je vazduh bio načistiji, nebo najzvezdanije i ljudi najvelikodušniji. Od 1995-te kada su oterani, ti ljudi su se strašno promenili, nema više onih iskri u njihovim očima, skućili su se ponovo, ali delovi njih su ostali u onim njihovim spaljenim domovima. To selo sam posetila prvi put posle 20 godina prošlog leta i takav osećaj praznine nikada u svom životu nisam imala. U selu je ostalo žmozda 30-ak duša, sve stari ljudi koji će poumirati u nardenim godinama i selo će da umre, i nastaviće da živi samo u našim uspomenama, dok ima nas. Pomislila sam kako bi bilo divno otvoriti nekakvu umetničku koloniju tamo, i nekako oživeti to mesto, ali to zahteva strahovita ulaganja, i mnogo vremena, i veliku podršku i ništa od toga ja trenutno nemam.

Novac koji sam sakupila, i u čijem su doniranju učestvovali ljudi iz velikog broja različitih zemalja, sam pre nekoliko dana uplatila na račun vaše fondacije, i nadam se da ćete vi uskoro videti taj novac na vašem računu.

Ja sam ovim samo htela da ti kažem kako smo uspeli da inspirišemo zajedno ljude koji možda nikada do sada nisu čuli za naše probleme da nam pomognu.

Hvala ti mnogo na vremenu i hvala ti što si me motivisao da se uključim u ovu priču.

Veliki pozdrav,

Milena"

Eto, izeš ideale, ili neka lepo spavaju u našim mladim godinama.

Ja sam ipak užasno ponosna što sam pomogla da se ozida jedan trem, ili jedan krov, ili jedan sprat, ili da se kupe jedna vrata nekog budućeg doma.

Sa tim ću u ovu noć.

Laku noć noći.