Tu negde u ovom danu koji ne posotji baš u svakoj godini, pa ga nekako osetih posebnim, setih se jednog mejla koji sam napisala i na koji nikada nije stigao odgovor. U mejlu je jedno srce i jedna nada i jedan ponos, i jedna šupljina posle njega. Evo ga ovde, još jednom prepisan, da možda ipak nekada nađe svog primaoca.
"Zdravo Vlade,
Nadam se da ćeš imati nekoliko minuta vremena da pročitaš ovaj mejl do kraja.
Moje ime je Milena Opačić i ja sam pre 20ak dana odbranila doktorat u prijateljskoj nam Holandiji. Tamo sam tokom mojih studija stekla mnogo dragih prijatelja. Na žurci koju sam organizovala povodom doktoriranja zamolila sam sve njih da umesto poklona prilože nešto novca i da tako mi zajedno pomognemo ljudima kojima je ta pomoć nephodna. Važno mi je da ti (ne mogu da ti persiram jer si ti bio moj idol iz detinjstva i kada sam odrastala - Partizan je jedino ime koje ja znam :-)) čujes ovu priču, zato ti se lično obraćam. Ja za ovaj čin imam i licnih razloga, jer je u toj nesrećnoj "Republici Srpskoj Krajini" živela moja skoro čitava familija, u jednom seocetu pored Knina, i to je bilo mesto gde sam ja najviše volela da idem kao dete, gde je vazduh bio načistiji, nebo najzvezdanije i ljudi najvelikodušniji. Od 1995-te kada su oterani, ti ljudi su se strašno promenili, nema više onih iskri u njihovim očima, skućili su se ponovo, ali delovi njih su ostali u onim njihovim spaljenim domovima. To selo sam posetila prvi put posle 20 godina prošlog leta i takav osećaj praznine nikada u svom životu nisam imala. U selu je ostalo žmozda 30-ak duša, sve stari ljudi koji će poumirati u nardenim godinama i selo će da umre, i nastaviće da živi samo u našim uspomenama, dok ima nas. Pomislila sam kako bi bilo divno otvoriti nekakvu umetničku koloniju tamo, i nekako oživeti to mesto, ali to zahteva strahovita ulaganja, i mnogo vremena, i veliku podršku i ništa od toga ja trenutno nemam.
Novac koji sam sakupila, i u čijem su doniranju učestvovali ljudi iz velikog broja različitih zemalja, sam pre nekoliko dana uplatila na račun vaše fondacije, i nadam se da ćete vi uskoro videti taj novac na vašem računu.
Ja sam ovim samo htela da ti kažem kako smo uspeli da inspirišemo zajedno ljude koji možda nikada do sada nisu čuli za naše probleme da nam pomognu.
Hvala ti mnogo na vremenu i hvala ti što si me motivisao da se uključim u ovu priču.
Veliki pozdrav,
Milena"
Nadam se da ćeš imati nekoliko minuta vremena da pročitaš ovaj mejl do kraja.
Moje ime je Milena Opačić i ja sam pre 20ak dana odbranila doktorat u prijateljskoj nam Holandiji. Tamo sam tokom mojih studija stekla mnogo dragih prijatelja. Na žurci koju sam organizovala povodom doktoriranja zamolila sam sve njih da umesto poklona prilože nešto novca i da tako mi zajedno pomognemo ljudima kojima je ta pomoć nephodna. Važno mi je da ti (ne mogu da ti persiram jer si ti bio moj idol iz detinjstva i kada sam odrastala - Partizan je jedino ime koje ja znam :-)) čujes ovu priču, zato ti se lično obraćam. Ja za ovaj čin imam i licnih razloga, jer je u toj nesrećnoj "Republici Srpskoj Krajini" živela moja skoro čitava familija, u jednom seocetu pored Knina, i to je bilo mesto gde sam ja najviše volela da idem kao dete, gde je vazduh bio načistiji, nebo najzvezdanije i ljudi najvelikodušniji. Od 1995-te kada su oterani, ti ljudi su se strašno promenili, nema više onih iskri u njihovim očima, skućili su se ponovo, ali delovi njih su ostali u onim njihovim spaljenim domovima. To selo sam posetila prvi put posle 20 godina prošlog leta i takav osećaj praznine nikada u svom životu nisam imala. U selu je ostalo žmozda 30-ak duša, sve stari ljudi koji će poumirati u nardenim godinama i selo će da umre, i nastaviće da živi samo u našim uspomenama, dok ima nas. Pomislila sam kako bi bilo divno otvoriti nekakvu umetničku koloniju tamo, i nekako oživeti to mesto, ali to zahteva strahovita ulaganja, i mnogo vremena, i veliku podršku i ništa od toga ja trenutno nemam.
Novac koji sam sakupila, i u čijem su doniranju učestvovali ljudi iz velikog broja različitih zemalja, sam pre nekoliko dana uplatila na račun vaše fondacije, i nadam se da ćete vi uskoro videti taj novac na vašem računu.
Ja sam ovim samo htela da ti kažem kako smo uspeli da inspirišemo zajedno ljude koji možda nikada do sada nisu čuli za naše probleme da nam pomognu.
Hvala ti mnogo na vremenu i hvala ti što si me motivisao da se uključim u ovu priču.
Veliki pozdrav,
Milena"
Eto, izeš ideale, ili neka lepo spavaju u našim mladim godinama.
Ja sam ipak užasno ponosna što sam pomogla da se ozida jedan trem, ili jedan krov, ili jedan sprat, ili da se kupe jedna vrata nekog budućeg doma.
Sa tim ću u ovu noć.
Laku noć noći.
