Danas je VU Amsterdam ("Slobodni amsterdamski Unverzitet") ispratio dragog kolegu. Jos Thieme je radio u grupi 15 godina. Jedan je od najposebnijih ljudi koje sam srela. Blagost, dobrota, spremnost da se pomogne kolegi, bilo kom, bezuslovna. Pre nekoliko meseci smo čuli da je dobio novi posao. Nije nekako izgledalo realno sve do danas. A danas se plakalo, neki muški i skoro sve ženske. I Jos je plakao. Šef, neobični čovek, grlat, nabusit je ispričao jako dirljivu priču o tome koliko je vredan bio Jos za grupu, za njega lično, profesionalno i privatno, i rekao je da odsek za biofiziku nikada više neće biti isti kada on ode, da iza njega ostaje velika praznina. Dugo nisam prisustvovala nečemu ovoliko emotivnom. Duboka iskrena ljudska osećanja isklizilia iz svih nas. Gledali smo se, pokušavali da vodimo normalnu konverzaciju, ali smo se svi nekako meškoljili i svako na svoj način pokušavao da sakrije nelagodu. Ja sam brzo otišla, mrzim rastanke, pokušala sam da zagrlim visokog Josa koji se zbunio u tom mom pokušaju. Ja sam od onih koji grle, koji ne vole poljupce, zagrljaji su moj način pokazivanja bliskosti, i poštovanja nekada. Rekla sam Josu da je sve uredu, da će sve biti uredu, da je sigurno dobro što se odlučio na ovakav korak, jer su promene dobre, koliko god da su ponekada bolne. Pitala sam se kako to čovek zasluži toliku ljubav i poštovanje ljudi koji ga okružuju, kako se dođe do tačke iz koje posle nekoga ostaje rupa? Moja lutanja i traganja i vetrovi često me nose i odnose, moja formula je kretanje, menjanje, gradova, država, jezika, ljudi, toliko često da ne uspevam da ostavim nikakav trag, možda iz straha da će previše boleti ako ostavim ili iz potrebe da nađem mesto na kome će vredeti ostaviti trag. Danas je VU Amsterdam ispratio Josa, polako, blago, dostojanstveno, stidljivo pomalo, i dalje , niko baš od nas ne veruje da kada dođemo u ponedeljak na posao on neće sedeti za svojim stolom i pozdraviti nas za dobro jutro.... Danas sam ponovo osetilia čistu ljudsku emociju. Još smo živi svi. Dobro je.
